Бошко Обрадовић за „Директно.рс“: Какав војни рок нам је потребан?

        Нема сумње да је повратак служења војног рока тенденција у читавој Европи: трећина европских држава има обавезу редовног служења војног рока (Норвешка, Шведска, Данска, Финска, Аустрија, Грчка, Русија…), а о повратку редовног служења војног рока размишљају и Немачка и Мађарска, док француски председник Макрон предлаже предвојничку обуку од 16-те године живота. Обавезно служење војног рока је и наша војничка традиција.

Ми смо војнички народ, са светлим примерима војничке храбрости и части кроз историју. Одлазак у војску се некада сматрао најбољом школом живота за сазревање младог човека, а сам испраћај у војску био је једно од највећих породичних весеља. Војска је увек, уз СПЦ, уживала највеће поверење грађана Србије, а војник био омиљен и поштован у нашем друштву.

Данас Војска Србије, међутим, има бројне проблеме, као што су напуштање војне службе од стране 5.000 професионалних војника у последњих неколико година, лош материјални статус и нерешена стамбена питања запослених, криминал и корупција у врху Војске… Ту је и наслеђе лоших одлука о укидању служења војног рока, служење без оружја у цивилним установама, нерешена питања ратних војних ветерана, 112 војних вежби са НАТО наспрам само 15 са Русијом, инструментализација војног врха у функцији владајућег режима и њиховог политичког маркетинга… Највећи проблем је непопуњеност потребних капацитета активног састава Војске Србије, као и пасивне и активне резерве. Једини одговор за то јесте управо повратак редовног служења војног рока, али на један потпуно нов начин.

Српски покрет Двери, дакле, не жели повратак на стари начин служења војног рока, већ предлаже један потпуно нови и савремен начин за обављање ове грађанске дужности.

Стручни савет Српског покрета Двери за одбрану и безбедност, на челу са пуковницима Небојшом Станковићем и Драганом Крсмановићем, ових дана је представио нови концепт служења војног рока који је назван обука оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања. Ту смо се позвали на пример скандинавских земаља које су поново увеле обавезу служења војног рока на тај начин да се код њих у војну евиденцију уводе сви војно способни мушкарци и жене, али се на службу позивају само они за које се процени да су мотивисани. У том правцу спроводе се детаљна и опсежна процена и селекција у специјализованим центрима, што је модел који Српски покрет Двери предлаже и за Србију.

Ако узмемо у обзир да према статистичким подацима у Србији годишње стаса око 72.000 младића и девојака потенцијалних регрута, сматрамо да би нама било довољно да сваки седми прође ову селекцију и упути се на обуку оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања (уместо некадашњег служења војног рока). То би било десет хиљада младих људи годишње. То, дакле, не би била стриктна обавеза за све већ нека врста селекције и слободе избора. Овај број би био довољан да се одмах све активне јединице попуне недостајућим бројем војника, а у року од највише десет година био би решен и проблем попуне ратних јединица пасивном резервом, односно стављена у функцију активна резерва.

Обучавање са оружјем би се реализовало у трајању од 3 месеца у центрима за обуку. Након три месеца лица која се пријаве за добровољни наставак обуке била би задржана на наредном тромесечном курсу. Потом би најбољи могли конкурисати за пријем у професионалну војну службу. Мишљења смо да се пре примене овог новог концепта обучавања за послове одбране мора ићи поступно, тако што ће се кроз шири процес враћања поверења у институцију Војске Србије припремити и мотивисати генерације потенцијалних нових регрута. Први корак би био увођење предвојничке обуке у средњим школама у трајању од 3 до 7 дана, која би се одржавала на полигонима Војске Србије, носилац би било Министарство одбране, а организацију и спровођење би поверили Војној академији. Следећи корак би био увођење предвојничке обуке за студенте на факултетима и вишим школама, без обзира на пол.

То би била обука за послове одбране, заштите и спасавања, која би се спроводила интензивно, практично и у теренским условима у трајању од максимално месец дана. Ова обавеза би важила само за редовне студенте држављане Републике Србије. Студенти би могли да бирају да ли хоће обуку са или без оружја и у ком термину за време редовних студија би похађали ову обуку. Обука би се реализовала у центрима за обуку Војске Србије. За обуку са оружјем носилац би било Министарство одбране, а реализовала би Војна академија, док би за обуку без оружја носилац било Министарство унутрашњих послова, а за реализацију задужен Национални тренинг центар за ванредне ситуације.

Сматрамо да је у овом новом концепту веома важна и обавеза оспособљавања за послове заштите и спасавања. Она би важила за све пунолетне и здравствено способне војне обвезнике, мушкарце и жене, који нису у систему обавезе обучавања са оружјем. Обука би се реализовала у центрима за обуку у трајању од 3 месеца, носилац би било Министарство унутрашњих послова, односно Сектор за ванредне ситуације и служба Цивилне заштите. Младићи и девојке који заврше обавезну обуку без оружја попуњавали би потом Штабове за ванредне ситуације, ватрогасно-спасилачке јединице и јединице Цивилне заштите. С обзиром на све већи број природних катастрофа и ванредних ситуација сваке врсте, попуњавање јединица Цивилне заштите постаје подједнако важно питање за стратегију одбране у Србији.

Наш предлог је да држава стане иза овог новог концепта у пуном капацитету, како би сви они који се определе за оспособљавање за послове одбране, заштите и спасавања били награђени. Прво добровољцима, односно касније онима који прихвате обавезу обуке са оружјем исплаћивати незнатно мању плату него професионалним војницима за време трајања обуке, уз признавање времена проведеног у јединици у радни стаж. Такође им омогућити и стипендирање или бесплатно школовање на државним универзитетима, умањење пореза или предност приликом запошљавања у државној служби.

То би био и контигент из кога би се попуњавала полиција, ватрогасно-спасилачка служба, судска стража или чуварска служба казнено-поправних завода. Такође, имамо пример из наше историје да је у знак захвалности за војну службу држава додељивала бесплатно земљу, а ми данас имамо пуста села и необрађена поља, тако да можда не би било лоше да се размотри и та опција као вид мотивисања младића и девојака да се определе за овај вид обучавања.