Нема сумње да је Вучићева недемократска и криминализована власт успела да заокружи своју тоталитарну контролу над друштвом и државом у последњих неколико година. Владајући режим контролише све државне институције, највеће медије, све финансијске токове, привреду, мафију и велики број грађана преко медијске страховладе, поткупљивања, страначке машинерије, притисака и уцена на запослене како у јавном тако и у приватном сектору. И као што је случај у свим диктаторским политичким покушајима, таман кад им се учини да су успели све да премреже и затворе за било какво другачије мишљење, организовање и отпор, појави се пукотина коју нису планирали и која им прави проблем који нису очекивали.
У случају Србије и Вучићевог времена власти то је – веровали или не – тема екологије и „Рио Тинто”. Да се разумемо, сама еколошка тема не би била довољна да изазове суботњи излазак између 100.000 и 150.000 људи на улице и двосатну блокаду Србије. Нисмо ми још дошли до толиког степена еколошке свести и зеленог патриотизма, иако се томе приближавамо као једној од најважнијих политичких тема у 21. веку. Овде се ради о нагомиланом опозиционом бунту који је сада само прорадио на једној другој теми после мале паузе од разних претходних масовних протеста. Због нагомиланог огромног вишегодишњег антирежимског незадовољства било је само питање времена када ће то опште осећање експлодирати и када ће се догодити народ на улицама.
Вучићев режим је вероватно несвесно направио две крупне грешке које ће их скупо коштати и које сада не знају како да реше упркос комплетном тоталитарном апарату који им је у рукама. Прва је инсистирање на доласку „Рио Тинта” и отварању рудника литијума у Лозници, као и даљем проширивању истраживања литијума на бројним локацијама широм Србије. Ту су ударили на светињу приватне имовине, светињу дедовине, светињу завичаја. То је, иако на други начин, веома слична грешка као она коју је направио Мило Ђукановић када је ударио на светиње СПЦ у Црној Гори.
Знамо како је Мило прошао и можемо да претпоставимо како ће проћи и овдашња власт ако настави овим путем. Главна последица Милове грешке била је да је ударом на СПЦ претерао чак и у очима дела сопствених бирача који нису толики богоборци и црногорске усташе. Главна последица Вучићеве грешке у нашем случају је да је ударио и на сопственог бирача који је мештанин села која су на удару истраживања литијума и отварања рудника од стране „Рио Тинта”, или су једноставно грађани оправдано забринути за здраву воду, земљу, ваздух и храну, што је постало важно политичко питање где се власт нашла на страни загађивача и оних који нам уништавају животну средину и доводе у питање еколошку и здравствену безбедност нације. А то свакако интересује сваког човека и породицу у Србији без обзира да ли је за власт или опозицију.
Друга кључна Вучићева грешка у корацима била је повезивање измена закона о референдуму са изменама закона о експропријацији. Истовремено доношење оба закона упалило је аларм читаве нације да се нешто крупно скрива иза тога и да се даље прављење колоније од Србије не сме дозволити. Овога пута није у питању само досадашња распродаја наших природних и привредних ресурса странцима, или намештени тендери за рођачке и стране фирме, или ново задуживање државе и грађана код страних зајмодаваца, већ и отворено прављење од наше плодне земље и природе депоније и јаловишта за потребе страних корпорација. То је тренутак када се сваком патриоти у Србији упалила лампица докле је Вучићева власт спремна да иде и да их на том путу морамо зауставити – сви у једној колони без других разлика.
То што је бивша власт довела „Рио Тинто” или што се некакви нови Зелено-Леви сада отимају око протеста да би привукли пажњу на своју изборну листу, то је неважно за ову причу. Чак и ако међу демонстрантима има и агената страног интереса који примају паре од разних међународних невладиних организација, то нема везе са преко 100.000 људи који сигурно нису узели паре од Рокфелера да јуче изађу на улице. А то посебно нема право да им замера Вучић који је лични пријатељ са Сорошем, Клинтоном и Блером.
Зато сматрам да српски домаћини и родољуби не треба уопште да се осврћу на режимску пропаганду о томе да иза протеста стоје странци, већ да се одазову протестима и да их организују у сопственој режији као што је то у суботу био случај. Јер, примера ради, блокаду саобраћаја у Прељини код Чачка или у Нишу није организовао никакав недавно измишљени Еколошки устанак већ гневни грађани међу којима је било и много присталица Српског покрета Двери. Уколико разни експоненти западних амбасада у Београду и Сорошеви курсисти планирају да преузму монопол на ове протесте нека имају у виду да се нови 5. октобар неће десити, у смислу да српски родољуби гину на улицама у борби против власти а да на власт потом долазе прозападни политичари и све остане исто. То им овога пута нећемо дозволити.
Потпуно сам уверен, а то сам предлагао колегама из Савеза за Србију још пре две године, али за то није било разумевања нити подршке у том тренутку, да су блокаде саобраћаја и државних и медијских институција једино што може да угрози актуелну власт. Ради се о мирним и ненасилним протестима и грађанској непослушности која спада у дозвољене облике демократске борбе против једног недемократског и криминализованог режима. Пре две године није било слуха за мој предлог да се протести „1 од 5 милиона” још тада претворе у блокаде саобраћаја и институција иако сам на томе у више наврата инсистирао, али је у међувремену таква свест сазрелила код народа који нема времена да чека политичаре који се плаше да преузму одговорност и поведу народ.
Када сам пред прву суботу био једини опозициони лидер који је позвао своје присталице на блокаде и био на њима, то је био јасан знак да се код политичких лидера ништа није променило али јесте у народу. То што су блокаде успеле па су се после сви пробали окористити о њих, то је друго питање. Тада се нисам придружио покушајима бројних опозиционих колега да се од тога прави лична и страначка корист, али се ни ја нити Двери не повлачимо са улице где смо са народом пуних 10 година свог опозиционог рада и где ћемо увек бити. Нема враћања на узалудне протесте и шетње. Само блокаде саобраћаја и институција воде до пада „Рио Тинта” и Вучића. А они су од суботе постали једно.
Вучићев режим је вероватно несвесно направио две крупне грешке које ће их скупо коштати и које сада не знају како да реше упркос комплетном тоталитарном апарату који им је у рукама. Прва је инсистирање на доласку „Рио Тинта” и отварању рудника литијума у Лозници, као и даљем проширивању истраживања литијума на бројним локацијама широм Србије. Ту су ударили на светињу приватне имовине, светињу дедовине, светињу завичаја. То је, иако на други начин, веома слична грешка као она коју је направио Мило Ђукановић када је ударио на светиње СПЦ у Црној Гори.
Знамо како је Мило прошао и можемо да претпоставимо како ће проћи и овдашња власт ако настави овим путем. Главна последица Милове грешке била је да је ударом на СПЦ претерао чак и у очима дела сопствених бирача који нису толики богоборци и црногорске усташе. Главна последица Вучићеве грешке у нашем случају је да је ударио и на сопственог бирача који је мештанин села која су на удару истраживања литијума и отварања рудника од стране „Рио Тинта”, или су једноставно грађани оправдано забринути за здраву воду, земљу, ваздух и храну, што је постало важно политичко питање где се власт нашла на страни загађивача и оних који нам уништавају животну средину и доводе у питање еколошку и здравствену безбедност нације. А то свакако интересује сваког човека и породицу у Србији без обзира да ли је за власт или опозицију.
Друга кључна Вучићева грешка у корацима била је повезивање измена закона о референдуму са изменама закона о експропријацији. Истовремено доношење оба закона упалило је аларм читаве нације да се нешто крупно скрива иза тога и да се даље прављење колоније од Србије не сме дозволити. Овога пута није у питању само досадашња распродаја наших природних и привредних ресурса странцима, или намештени тендери за рођачке и стране фирме, или ново задуживање државе и грађана код страних зајмодаваца, већ и отворено прављење од наше плодне земље и природе депоније и јаловишта за потребе страних корпорација. То је тренутак када се сваком патриоти у Србији упалила лампица докле је Вучићева власт спремна да иде и да их на том путу морамо зауставити – сви у једној колони без других разлика.
То што је бивша власт довела „Рио Тинто” или што се некакви нови Зелено-Леви сада отимају око протеста да би привукли пажњу на своју изборну листу, то је неважно за ову причу. Чак и ако међу демонстрантима има и агената страног интереса који примају паре од разних међународних невладиних организација, то нема везе са преко 100.000 људи који сигурно нису узели паре од Рокфелера да јуче изађу на улице. А то посебно нема право да им замера Вучић који је лични пријатељ са Сорошем, Клинтоном и Блером.
Зато сматрам да српски домаћини и родољуби не треба уопште да се осврћу на режимску пропаганду о томе да иза протеста стоје странци, већ да се одазову протестима и да их организују у сопственој режији као што је то у суботу био случај. Јер, примера ради, блокаду саобраћаја у Прељини код Чачка или у Нишу није организовао никакав недавно измишљени Еколошки устанак већ гневни грађани међу којима је било и много присталица Српског покрета Двери. Уколико разни експоненти западних амбасада у Београду и Сорошеви курсисти планирају да преузму монопол на ове протесте нека имају у виду да се нови 5. октобар неће десити, у смислу да српски родољуби гину на улицама у борби против власти а да на власт потом долазе прозападни политичари и све остане исто. То им овога пута нећемо дозволити.
Потпуно сам уверен, а то сам предлагао колегама из Савеза за Србију још пре две године, али за то није било разумевања нити подршке у том тренутку, да су блокаде саобраћаја и државних и медијских институција једино што може да угрози актуелну власт. Ради се о мирним и ненасилним протестима и грађанској непослушности која спада у дозвољене облике демократске борбе против једног недемократског и криминализованог режима. Пре две године није било слуха за мој предлог да се протести „1 од 5 милиона” још тада претворе у блокаде саобраћаја и институција иако сам на томе у више наврата инсистирао, али је у међувремену таква свест сазрелила код народа који нема времена да чека политичаре који се плаше да преузму одговорност и поведу народ.
Када сам пред прву суботу био једини опозициони лидер који је позвао своје присталице на блокаде и био на њима, то је био јасан знак да се код политичких лидера ништа није променило али јесте у народу. То што су блокаде успеле па су се после сви пробали окористити о њих, то је друго питање. Тада се нисам придружио покушајима бројних опозиционих колега да се од тога прави лична и страначка корист, али се ни ја нити Двери не повлачимо са улице где смо са народом пуних 10 година свог опозиционог рада и где ћемо увек бити. Нема враћања на узалудне протесте и шетње. Само блокаде саобраћаја и институција воде до пада „Рио Тинта” и Вучића. А они су од суботе постали једно.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс