Јасно је шта су мотиви власти са дијалогом са опозицијом на два колосека. Њима је потребно да добију легитимитет за следеће изборе који је озбиљно пољуљан прошлогодишњим бојкотом избора на свим нивоима и зато глуме спремност на дијалог како би ублажили последице нелегитимности садашњег сазива лажног парламента. Сви у домаћој и међународној јавности, па чак и бирачи напредњака, виде да је то један смешан и недемократски парламент без опозиције и такво стање је неодрживо. Једини разлог зашто они седе на међустраначком дијалогу јесте да ти следећи избори и следећи парламент не изгледају као прошлогодишњи избори и садашњи парламент.
Због тога су спремни нешто и да испуне од опозиционих захтева, али да то буде што мање и што безначајније. Међутим, сада су ушли у проблем јер треба некако завршити оба та дијалога и испунити нешто од опозиционих захтева и на једном и на другом колосеку. Ако су мислили да признају само колосек без странаца и да ту направе неке договоре, делегација Европског парламента им је направила пометњу јер су прихватили на себе израду радног документа о изборним условима, што је било неочекивано. Ако у том папиру, који треба да стигне ових дана, изборни услови буду постављени онако како је то у свим демократским земљама – актуелна власт у Србији имаће велики проблем да то прихвати.
Ако, у договору са нашим властима, тај папир буде испражњен од суштинских услова за слободне и поштене изборе, то ће бити добро отрежњење за све оне који се надају да ће нам странци донети слободу, правду и демократију у Србију, а ЕУ ће изгубити и последње остатке кредибилитета. А онда следи наше суочавање са самим собом и да ли ћемо се за слободу, правду и демократију изборити сами, што све време безуспешно заговарам.
Други мотив власти да иде на два колосека дијалога је да посвађа и подели ионако посвађану и подељену опозицију. Али, ако смо паметни ми у опозицији не треба да наседнемо на тај мамац већ би требало да радимо на томе да извучемо максимум из оба тока дијалога. Све што добијемо у међустраначком дијалогу без страног посредовања биће на корист и оних који разговарају само уз помоћ странаца. Све што, на другој страни, добијемо у дијалогу уз посредовање делегације Европског парламента биће и на корист оних који не желе страно посредовање.
Управо то је и била идеја Српског покрета Двери када смо донели одлуку да учествујемо на оба колосека дијалога – да из оба извучемо највише што се може на општу корист свих у опозицији.
Време за окончање оба дијалога несумњиво цури. Остало је мање од месец дана да се све заврши и одмах буде примењено, јер је договор на оба колосека дијалога да буду завршени најкасније шест месеци пре следећих избора у Србији, а то је најдаље крај септембра – ако имамо у виду да су избори крајем марта или почетком априла. Оно што је добро јесте да ћемо веома брзо знати на чему смо и шта је одговор власти на наше вишегодишње опозиционе захтеве за побољшање изборних услова.
Међутим, да ли смо спремни за сценарио да власт неће ништа да промени? Да ли ће онда поново морати да ради улица? Ту се онда поставља једно тешко питање: да ли на улице могу позвати и народ поново сабрати у борбу против ове власти они који су распустили највећи опозициони митинг 13. априла 2019. године и преко 50.000 гневних људи послали кући? Да ли тај ауторитет за позив за народни бунт имају они који нису прихватили да реализују раније заједнички договорену идеју о штрајку глађу свих лидера и народних посланика опозиције?
Истрошено је поверење опозиционо оријентисаних грађана према опозиционим политичким странкама и зато се грађани окрећу алтернативним протестима и њиховим организаторима. Многи у опозицији никада нису направили нити један протест против ове власти нити смеју да критикују криминал и корупцију у врху владајућег режима. Многи други у опозицији никада нису смели да иду до краја и да се супротставе власти по цену одређеног ризика. Као да би и једни и други волели да им неко поклони поштене изборе и власт, а то не бива.
Последњи је тренутак за уозбиљавање комплетне опозиционе политичке сцене, рачунајући политичке странке, интелектуалну јавност, грађане… Без обзира на све наше међусобне поделе и нетрпељивости треба на оба колосека дијалога да извршимо заједнички притисак на власт у циљу остварења услова за слободне и поштене изборе. То значи да медији морају бити ослобођени за другачије мишљење, критику власти и глас опозиције, а пре свега јавни медијски сервиси и телевизије са националном фреквенцијом, и то не само у месец дана изборне кампање већ у свих шест месеци предизборног периода. То значи да морамо добити емисије у којима ћемо самостално гостовати и имати прилику да представимо свој програм без прекидања од стране режимских ометача, као што то представници власти имају свакодневно и свуда.
То даље значи да Републичка изборна комисија мора да изгледа другачије јер у њој нема чланова из редова опозиције. То подразумева да наши представници морају учествовати у сређивању Јединственог бирачког списка. И, најважније, мора да садржи формирање радног тела које ће надзирати комплетан предизборни и изборни процес, а у коме ће опозиција имати своје чланове.
Уколико свега тога нема онда морамо бити спремни на друге видове борбе. Али под условом да нам поново неко не тражи да се разиђемо кад се саберемо испред Скупштине, да нам не причају приче и мењају тезе како смо насилни ми који се боримо за слободу и поштене изборе, да не заговарају нови пасивни бојкот и чекање да нам ЕУ реши све наше проблеме, већ да овога пута идемо до краја. Сви протести у Србији онда треба да се уједине у један и да нема разилажења док не добијемо оно што тражимо. Ако за то нисмо спремни – боље да не почињемо ништа и да онда престанемо да кукамо и да се стално жалимо на ову власт на друштвеним мрежама и у личним разговорима.
Власт је на потезу и има прилику да све ово реши мирно тако што ће омогућити поштене изборе. Ако тога нема, онда смо ми на потезу и без обзира на сва лоша искуства из новије прошлости морамо пробати поново. И 90-их година многи су протести и демонстрације пропали док на крају једне нису успеле. Наше је да радимо на томе и успех ће доћи, али сасвим сигурно нема ништа од оног „седења на душеку све дуван пушећи“.
Ако, у договору са нашим властима, тај папир буде испражњен од суштинских услова за слободне и поштене изборе, то ће бити добро отрежњење за све оне који се надају да ће нам странци донети слободу, правду и демократију у Србију, а ЕУ ће изгубити и последње остатке кредибилитета. А онда следи наше суочавање са самим собом и да ли ћемо се за слободу, правду и демократију изборити сами, што све време безуспешно заговарам.
Други мотив власти да иде на два колосека дијалога је да посвађа и подели ионако посвађану и подељену опозицију. Али, ако смо паметни ми у опозицији не треба да наседнемо на тај мамац већ би требало да радимо на томе да извучемо максимум из оба тока дијалога. Све што добијемо у међустраначком дијалогу без страног посредовања биће на корист и оних који разговарају само уз помоћ странаца. Све што, на другој страни, добијемо у дијалогу уз посредовање делегације Европског парламента биће и на корист оних који не желе страно посредовање.
Управо то је и била идеја Српског покрета Двери када смо донели одлуку да учествујемо на оба колосека дијалога – да из оба извучемо највише што се може на општу корист свих у опозицији.
Време за окончање оба дијалога несумњиво цури. Остало је мање од месец дана да се све заврши и одмах буде примењено, јер је договор на оба колосека дијалога да буду завршени најкасније шест месеци пре следећих избора у Србији, а то је најдаље крај септембра – ако имамо у виду да су избори крајем марта или почетком априла. Оно што је добро јесте да ћемо веома брзо знати на чему смо и шта је одговор власти на наше вишегодишње опозиционе захтеве за побољшање изборних услова.
Међутим, да ли смо спремни за сценарио да власт неће ништа да промени? Да ли ће онда поново морати да ради улица? Ту се онда поставља једно тешко питање: да ли на улице могу позвати и народ поново сабрати у борбу против ове власти они који су распустили највећи опозициони митинг 13. априла 2019. године и преко 50.000 гневних људи послали кући? Да ли тај ауторитет за позив за народни бунт имају они који нису прихватили да реализују раније заједнички договорену идеју о штрајку глађу свих лидера и народних посланика опозиције?
Истрошено је поверење опозиционо оријентисаних грађана према опозиционим политичким странкама и зато се грађани окрећу алтернативним протестима и њиховим организаторима. Многи у опозицији никада нису направили нити један протест против ове власти нити смеју да критикују криминал и корупцију у врху владајућег режима. Многи други у опозицији никада нису смели да иду до краја и да се супротставе власти по цену одређеног ризика. Као да би и једни и други волели да им неко поклони поштене изборе и власт, а то не бива.
Последњи је тренутак за уозбиљавање комплетне опозиционе политичке сцене, рачунајући политичке странке, интелектуалну јавност, грађане… Без обзира на све наше међусобне поделе и нетрпељивости треба на оба колосека дијалога да извршимо заједнички притисак на власт у циљу остварења услова за слободне и поштене изборе. То значи да медији морају бити ослобођени за другачије мишљење, критику власти и глас опозиције, а пре свега јавни медијски сервиси и телевизије са националном фреквенцијом, и то не само у месец дана изборне кампање већ у свих шест месеци предизборног периода. То значи да морамо добити емисије у којима ћемо самостално гостовати и имати прилику да представимо свој програм без прекидања од стране режимских ометача, као што то представници власти имају свакодневно и свуда.
То даље значи да Републичка изборна комисија мора да изгледа другачије јер у њој нема чланова из редова опозиције. То подразумева да наши представници морају учествовати у сређивању Јединственог бирачког списка. И, најважније, мора да садржи формирање радног тела које ће надзирати комплетан предизборни и изборни процес, а у коме ће опозиција имати своје чланове.
Уколико свега тога нема онда морамо бити спремни на друге видове борбе. Али под условом да нам поново неко не тражи да се разиђемо кад се саберемо испред Скупштине, да нам не причају приче и мењају тезе како смо насилни ми који се боримо за слободу и поштене изборе, да не заговарају нови пасивни бојкот и чекање да нам ЕУ реши све наше проблеме, већ да овога пута идемо до краја. Сви протести у Србији онда треба да се уједине у један и да нема разилажења док не добијемо оно што тражимо. Ако за то нисмо спремни – боље да не почињемо ништа и да онда престанемо да кукамо и да се стално жалимо на ову власт на друштвеним мрежама и у личним разговорима.
Власт је на потезу и има прилику да све ово реши мирно тако што ће омогућити поштене изборе. Ако тога нема, онда смо ми на потезу и без обзира на сва лоша искуства из новије прошлости морамо пробати поново. И 90-их година многи су протести и демонстрације пропали док на крају једне нису успеле. Наше је да радимо на томе и успех ће доћи, али сасвим сигурно нема ништа од оног „седења на душеку све дуван пушећи“.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс