Данас је тачно шест месеци до избора на свим нивоима који су планирани од стране власти за 3. април 2022. године. Власт је у свом уобичајеном бахатом стилу пробила овај рок за завршетак међустраначког дијалога о побољшању изборних услова и почетак примене оног најважнијег услова за слободне и поштене изборе, а то је отварање медија за глас опозиције и критичко мишљење уопште најмање шест месеци раније. Очито су више него задовољни поклоном који су добили од делегације Европског парламента која је изнова стала на страну наше недемократске и криминалне власти као и пред лажне изборе прошле године.
Ко је веровао да ће му Брисел обезбедити слободу, правду и демократију у Србији, нема сада право да се љути на европарлементарце који су уместо српске демократије опет изабрали шеме и комбинације са владајућим режимом. Када сада чујем понављање мојих речи од пре две године да за своју слободу треба да се изборимо сами и да никоме ништа не дугујемо, могу само да се горко насмејем и подсетим пропуштених прилика попут оне да 13. априла 2019. не распуштамо највећи опозициони митинг за време садашње власти већ да – као што сам предлагао – останемо испред Народне скупштине док власт не испуни наше захтеве.
За оне који нису љубитељи демонстрација и обрачуна са једном неправедном влашћу на улицама, понудио сам и штрајк глађу испред Народне скупштине као миран, гандијевски начин да се изборимо за испуњење наших захтева. И то је одбијено иако смо на једној претходној седници Председништва Савеза за Србију имали договор за заједнички штрајк глађу као последњу методу за борбу против овакве власти.
Позивам читаоце да замисле шта би се десило да је 30-50 лидера опозиције и тадашњих опозиционих народних посланика село поред мене на степенице испред Народне скупштине и придружило се штрајку глађу. То би била највећа медијска вест у региону и шире, то би био огроман притисак на власт и сигуран сам да недемократски избори 21. јуна прошле године не би могли бити одржани у тој атмосфери.
За мене ће заувек остати тајна зашто други лидери опозиције ово нису прихватили, као што никада нисам разумео зашто је угашен Савез за Србију као највећа опозициона групација која је изнела кампању бојкота избора. Од тада до данас постављам исто питање: како је бојкот избора успео, као што сви у бојкот опозицији тврде, а Савез за Србију – који је био носилац тог успеха – проглашен за неуспешни пројекат који треба угасити? Шта онда сада значе нови позиви за уједињење опозиције?
Да будем крајње искрен, то ми изгледа неозбиљно исто као и ови најновији лажни позиви за уличне протесте у случају да власт не пристане на опозиционе захтеве за слободне и поштене изборе. Европарламентарци, на које су колеге у бојкот опозицији одувек играле као на главну карту, одоше из Србије са срамним закључцима у којима нема никаквог суштинског побољшања изборних услова, али – као што видимо – уличних протеста нема, нити је ико из опозиције на њих позвао. Шта то значи? Докле ћемо се играти разних опозиционих игара, посебно са овом пандемијом јавних платформи о сарадњи унутар опозиције?
Грађани нису слепи и виде да опозиција за годину дана од лажних избора није имала нити једну заједничку акцију против власти, а камоли да је на видику договор о заједничком изласку на изборе. А до избора је од данас остало мање од шест месеци што је изузетно кратак рок за озбиљну предизборну кампању ако немате много новца и медија које опозиција дефинитивно нема. Шта се онда чека и шта сад?
Пред нама су два пута: или да изађемо на изборе и на бирачким местима се заједнички супротставимо властима у покушају било какве нове изборне крађе, или да заједнички поново изађемо на улицу, што не верујем да ће бити избор оних у опозицији који су бежали од улице и у много повољнијим приликама. Мислим да грађанима Србије дугујемо брз одговор на ову дилему јер је време исцурело и више га нема за губљење. Изађимо и искрено рецимо да идемо на изборе или изађимо и позовимо на протесте против свих непочинстава ове власти. Све друго ми личи на велико замајавање овог народа не само од стране власти, на шта смо навикли, већ и од стране опозиције.
Ако за годину дана бојкот опозиција није нашла времена да седне за заједнички сто и договори се – питање је да ли ће се шта променити и у наредним месецима. Српски покрет Двери никада није солирао у свом политичком деловању зато што волимо да солирамо и мислимо да смо најбољи, најлепши и најпаметнији већ зато што је опозиција толико пута до сада била безидејна и неспремна на жртву и борбу до краја. Једним или другим путем – свеједно, али само да више не стојимо у месту.
За оне који нису љубитељи демонстрација и обрачуна са једном неправедном влашћу на улицама, понудио сам и штрајк глађу испред Народне скупштине као миран, гандијевски начин да се изборимо за испуњење наших захтева. И то је одбијено иако смо на једној претходној седници Председништва Савеза за Србију имали договор за заједнички штрајк глађу као последњу методу за борбу против овакве власти.
Позивам читаоце да замисле шта би се десило да је 30-50 лидера опозиције и тадашњих опозиционих народних посланика село поред мене на степенице испред Народне скупштине и придружило се штрајку глађу. То би била највећа медијска вест у региону и шире, то би био огроман притисак на власт и сигуран сам да недемократски избори 21. јуна прошле године не би могли бити одржани у тој атмосфери.
За мене ће заувек остати тајна зашто други лидери опозиције ово нису прихватили, као што никада нисам разумео зашто је угашен Савез за Србију као највећа опозициона групација која је изнела кампању бојкота избора. Од тада до данас постављам исто питање: како је бојкот избора успео, као што сви у бојкот опозицији тврде, а Савез за Србију – који је био носилац тог успеха – проглашен за неуспешни пројекат који треба угасити? Шта онда сада значе нови позиви за уједињење опозиције?
Да будем крајње искрен, то ми изгледа неозбиљно исто као и ови најновији лажни позиви за уличне протесте у случају да власт не пристане на опозиционе захтеве за слободне и поштене изборе. Европарламентарци, на које су колеге у бојкот опозицији одувек играле као на главну карту, одоше из Србије са срамним закључцима у којима нема никаквог суштинског побољшања изборних услова, али – као што видимо – уличних протеста нема, нити је ико из опозиције на њих позвао. Шта то значи? Докле ћемо се играти разних опозиционих игара, посебно са овом пандемијом јавних платформи о сарадњи унутар опозиције?
Грађани нису слепи и виде да опозиција за годину дана од лажних избора није имала нити једну заједничку акцију против власти, а камоли да је на видику договор о заједничком изласку на изборе. А до избора је од данас остало мање од шест месеци што је изузетно кратак рок за озбиљну предизборну кампању ако немате много новца и медија које опозиција дефинитивно нема. Шта се онда чека и шта сад?
Пред нама су два пута: или да изађемо на изборе и на бирачким местима се заједнички супротставимо властима у покушају било какве нове изборне крађе, или да заједнички поново изађемо на улицу, што не верујем да ће бити избор оних у опозицији који су бежали од улице и у много повољнијим приликама. Мислим да грађанима Србије дугујемо брз одговор на ову дилему јер је време исцурело и више га нема за губљење. Изађимо и искрено рецимо да идемо на изборе или изађимо и позовимо на протесте против свих непочинстава ове власти. Све друго ми личи на велико замајавање овог народа не само од стране власти, на шта смо навикли, већ и од стране опозиције.
Ако за годину дана бојкот опозиција није нашла времена да седне за заједнички сто и договори се – питање је да ли ће се шта променити и у наредним месецима. Српски покрет Двери никада није солирао у свом политичком деловању зато што волимо да солирамо и мислимо да смо најбољи, најлепши и најпаметнији већ зато што је опозиција толико пута до сада била безидејна и неспремна на жртву и борбу до краја. Једним или другим путем – свеједно, али само да више не стојимо у месту.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс
Фото: И. Милутиновић