У политици не постоје заштићена ауторска права на политичке идеје. Нити ко треба да се љути ако му је неко други преузео одређене конкретне политичке идеје. Напротив, из угла опозиције гледано, са политичким критикама власти и предлозима шта треба урадити другачије се и излази да били уважени од стране владајућег режима. Бити опозиција власти не значи бити опозиција држави. Конструктивни предлози од стране опозиције служе да буду на корист народу и држави.
Шта је онда проблем ако власт „краде” идеје од опозиције? Мање је битан неморални аспект читаве приче, јер власт никада неће рећи да је ту и ту идеју позајмила од опозиције, већ ће је представити као своју. Чак ће се дешавати да је власт јавно одбила неку идеју, иако је добра, само зато што потиче из опозиције, али је онда након неког времена преузме и представи као нову и своју. Неморално и некоректно понашање је, нажалост, постало опште место у домаћој политици. Већи проблем је у томе што се, када се ради о актуелној власти СНС и њених сателита, ове украдене идеје приликом реализације од стране власти најчешће претворе у своју супротност, злоупотребе, обесмисле и упропасте.
Када је СНС у питању код њих је узимање туђих политичких идеја само у функцији политичког маркетинга и заузимања политичког простора како конкуренција не би могла да се развија, док заправо нема истинске жеље да се том темом заиста озбиљно и баве. Најбољи пример је новоуведено министарство за породицу, стара идеја Двери још од нашег уласка у политику пре 10 година, које је ту само да би власт медијски фингирала борбу за наталитет, док Влада Србије у своје приоритете ставља доношење закона о истополним партнерствима. Или, рецимо, ново Министарство за село, које води политичар опште праксе који никакве везе у свом животу није имао ни са селом ни са пољопривредом, и то у Влади која је буквално уништила домаћег сељака дозвољавајући неконтролисани увоз пољопривредних производа из иностранства.
Слично је и са предлогом повратка редовног служења војног рока, у форми основне војне обуке од 3-6 месеци, са којим је Српски покрет Двери као посебном кампањом изашао још 2015. године. Одговор је било одбијање од стране већине странака тадашње власти и опозиције, да би данас власт то представљала као своју нову политичку идеју. Опасност је у следећем: свака добра идеја коју примењује један недемократски и криминални режим може да буде злоупотребљена за неке потпуно друге мотиве од оних истинских и правих којим би требало да буде руковођена.
То вам је као са злоупотребом национализма: након што један Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Велимир Илић или Александар Вучић одиграју своје лажне патриотске роле, од тога направе карикатуру и срамоту, многи људи после тога не желе да имају било шта са националним политичким идејама које су им такви политички типови огадили. За неке од њих би се могло рећи да им је то управо био и задатак, а не само да су проистекли из комунистичког шињела и да лично немају никакве везе са истинским, хришћанским, господским патриотизмом који кроз векове краси наш народ.
На сличан начин биће злоупотребљена идеја о финансијској помоћи привреди и становништву у доба пандемије. Зашто се иста финансијска средства издвајају за предузетнике који су остали без посла за време нове заразне болести и оне који су остварили екстрапрофит у исто време? Зар то нису два потпуно супротна случаја и пословна ризика? Зашто исту новчану помоћ добијају и грађани који су мултимилионери и они који су незапослени? Зашто исти пензијски додатак иде и онима са највећим пензијама и онима који имају пензије испод границе сиромаштва? Може ли бити другог образложења за овако погрешан приступ Владе Србије сем да је ово предизборна подела пара, јер логичног економског и социјалног оправдања нема?
Када је СНС у питању код њих је узимање туђих политичких идеја само у функцији политичког маркетинга и заузимања политичког простора како конкуренција не би могла да се развија, док заправо нема истинске жеље да се том темом заиста озбиљно и баве. Најбољи пример је новоуведено министарство за породицу, стара идеја Двери још од нашег уласка у политику пре 10 година, које је ту само да би власт медијски фингирала борбу за наталитет, док Влада Србије у своје приоритете ставља доношење закона о истополним партнерствима. Или, рецимо, ново Министарство за село, које води политичар опште праксе који никакве везе у свом животу није имао ни са селом ни са пољопривредом, и то у Влади која је буквално уништила домаћег сељака дозвољавајући неконтролисани увоз пољопривредних производа из иностранства.
Слично је и са предлогом повратка редовног служења војног рока, у форми основне војне обуке од 3-6 месеци, са којим је Српски покрет Двери као посебном кампањом изашао још 2015. године. Одговор је било одбијање од стране већине странака тадашње власти и опозиције, да би данас власт то представљала као своју нову политичку идеју. Опасност је у следећем: свака добра идеја коју примењује један недемократски и криминални режим може да буде злоупотребљена за неке потпуно друге мотиве од оних истинских и правих којим би требало да буде руковођена.
То вам је као са злоупотребом национализма: након што један Вук Драшковић, Војислав Шешељ, Томислав Николић, Велимир Илић или Александар Вучић одиграју своје лажне патриотске роле, од тога направе карикатуру и срамоту, многи људи после тога не желе да имају било шта са националним политичким идејама које су им такви политички типови огадили. За неке од њих би се могло рећи да им је то управо био и задатак, а не само да су проистекли из комунистичког шињела и да лично немају никакве везе са истинским, хришћанским, господским патриотизмом који кроз векове краси наш народ.
На сличан начин биће злоупотребљена идеја о финансијској помоћи привреди и становништву у доба пандемије. Зашто се иста финансијска средства издвајају за предузетнике који су остали без посла за време нове заразне болести и оне који су остварили екстрапрофит у исто време? Зар то нису два потпуно супротна случаја и пословна ризика? Зашто исту новчану помоћ добијају и грађани који су мултимилионери и они који су незапослени? Зашто исти пензијски додатак иде и онима са највећим пензијама и онима који имају пензије испод границе сиромаштва? Може ли бити другог образложења за овако погрешан приступ Владе Србије сем да је ово предизборна подела пара, јер логичног економског и социјалног оправдања нема?
У оквиру кампање „Будимо солидарни – купујмо домаће”, Српски покрет Двери је предложио потпуно супротан пакет за помоћ домаћој привреди и становништву, који подразумева селективан приступ и помоћ најпре најугроженијим секторима привреде и категоријама становништва, као што су отпуштени, незапослени, пензионери са најмањим пензијама, сиромашне породице, посебно оне са више деце… Зар то није и праведнија и исправнија економска и социјална политика? Други корак је тај да треба подржати комплетно домаће банкарство, привреду и пољопривреду различитим мерама државних субвенција, пореских олакшица, извозних и кредитних гаранција и другим врстама подстицаја и тако домаћи економски интерес коначно ставити у први план.
И та идеја економског патриотизма Двери дуго је негирана и одбацивана као немодерна, али очекујем да ће и она ускоро бити преузета од стране власти и приказана као њихова. И са тим не бих имао никакав проблем, напротив, то би коначно била права ствар за домаћег привредника и пољопривредника, када поново не би постојала опасност да буде злоупотребљена за дељење пара само фирмама које су блиске власти, као што се у важећој „рођачкој економији” већ годинама намештају јавне набавке за рођаке, кумове и спонзоре владајуће странке.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс