Највећи проблем Србије данас је убијена демократија, крах владавине права, неслобода медија и урушене независне државне институције. У том светлу посебан проблем је недостатак слободних и поштених избора, што представља извор свих даљих демократских аномалија.

      Разуме се да је за опоравак демократије сада најважније како доћи до заиста демократских избора и нема сумње да су ту најважнија питања управо слободе медија, забране функционерске кампање и спречавања притисака на бираче. Међутим, лично сматрам да је важно отворити и друга питања која која веома утичу на квалитет демократије, као што је реформа изборног система и други начини да искључене грађане вратимо у политику и одлучивање јер је наша стварност таква да грађани одбијају политичку партиципацију и окрећу се апстиненцији и апатији. Зато најважнија тема обнове демократије постаје како доћи до партиципативне (учесничке) и непосредне (директне) демократије, које би могле да мотивишу бираче да се масовније укључе у изборе и референдуме на свим нивоима.


У новом Прогласу Српског покрета Двери „Промена система – сигурност за све“ нимало случајно на прво место ставили смо управо тему обнове демократије и реформе изборног система у Србији. С тим у вези наметнула су се бројна отворена питања за која смо позвали стручну јавност, медије и колеге из невладиних и политичких организација на дијалог:

  1. Да ли председнички, парламентарни и локални избори треба да буду у одвојеним терминима и да то буде законски регулисано (обавезно)?
  2. Да ли нам треба промена актуелног пропорционалног изборног система за парламентарне изборе на републичком нивоу, која би омогућила гласање за кандидате по имену и презимену у њиховој бирачкој јединици, а не као до сада само за затворене партијске изборне листе?
  3. Да ли на локалном нивоу треба увести већински изборни систем и директан избор за градоначелнике и председнике општина?
  4. Да ли Србија више не треба да буде једна изборна јединица, већ да број изборних јединица буде повећан или на 25 (где би се бирало по 10 народних посланика у свакој) или на 250 (један народни посланик по једној бирачкој јединици) са сличним бројем бирача у свакој?
  5. Да ли гласање у Србији треба да буде обавезно (не у смислу да грађани који не излазе на изборе буду новчано или на други административни начин кажњени због тога, него да они који излазе на изборе буду стимулисани путем разних административних и пореских повластица?
  6. Да ли право гласа треба дати од 17 године живота и то прво експериментално на локалном нивоу избора?
  7. Који изборни цензус је најбољи у случају остајања пропорционалног изборног система (без изборног цензуса, изборни праг од 1, 2, 3, 4 или 5%, степенасти изборни цензус за коалиције, јер не може бити исти цензус за политичку организацију која самостално излази на изборе, за оне који излазе у коалицији две политичке странке, или оне који излазе у коалицијама три или више политичких групација)?

Поред ових најхитнијих питања, вреди размислити о дводомној скупштини или сенату у коме би се нашли социјално-економски представници друштва, као и Срби из региона и расејања, којима свакако треба олакшати бирачко право и омогућити гласање поштом или електронским путем. Такође, промена државног уређења не сме бити табу тема већ треба отворити јавну расправу о предностима и манама републиканског и монархистичког уређења државе. Коначно важне теме су и да ли треба ограничити мандат носилаца највиших државних функција на максимално два и да ли треба наћи начин за могућност опозива изабраних народних посланика и одборника у току мандата? Посебне тему су да ли мандат у Скупштини треба да припада странци или појединцу, како спречити политичка прелетања мимо изборне воље грађана, да ли прелетачима треба забранити формирање нових посланичких или одборничких клубова у скупштинама, или зашто политичке организације које су морале прикупити 10.000 потписа за регистрацију поново скупљају потписе на изборима?

Мислим да се око неколико тема можемо лакше сложити. Прва је свакако да тренутни изборни систем није добар и да сем у Црној Гори и Србији овакав не постоји нигде друго у Европи. То може да се промени и у постојећем пропорционалном изборном систему тако што би изборне листе биле отворене а грађани поред гласања за листу могли да гласају и за кандидате по имену и презимену. На тај начин не би више било важно на ком месту на изборној листи се кандидат налази већ колико је гласова освојио у својој изборној јединици, од чега би зависио редослед улазака у Парламент. Ово подразумева и да Србија више не може бити једна изборна јединица већ подељена у више њих како би свако бирао свог представника у својој бирачкој јединици.

Обнова демократије најлакше може да крене од обнове локалне демократије. Ту би требало извршити прве промене изборног система, пре свега у правцу већинског система који највише има смисла на локалном нивоу, као и директног избора за градоначелнике и председнике општине. На локалном нивоу лакше могу да се пробају и неке иновације, као што је гласање од 17 године живота или обавезно гласање које би подразумевало пореске или друге административне повластице за оне који изађу на изборе.

Теме које смо покренули су теме за расправу а не коначна решења! Позивамо на отварање широке стручне и политичке јавне расправе, уз коришћење упоредних искустава из других демократских земаља, а све у циљу дебате и договора о најбољим решењима која би била плод широког друштвено-политичког консензуса.

Бошко Обрадовић
Председник Двери 


*Извор: Дневни лист „Данас“
**Оригинални текст „Ко гласа – да добије пореску олакшицу“