Упокојио се у Господу свом и преселио у Небеску Србију легендарни чика Антоније Ђурић (1929-2020), велики учитељ родољубља, професор антикомунизма и доктор моралних наука. Аутор чудесне националне лектире попут књига „Солунци говоре“, „Жене солунци говоре“, „За част отаџбине“, „Равногорци говоре“… преселио се у Небеску Србију међу своје књижевне јунаке у 91 години.
Године живота које су требало да буду најлепше, од 19-28, провео је у комунистичким казаматима. У својој богатој публицистичкој каријери оживео је под комунизмом поново убијене и протеране српске јунаке. Представа „Солунци говоре“ по његовом тексту и у режији Цисане Мурисадзе једна је од најважнијих позоришних представа са националног репертоара Народног позоришта у Београду која је икада играна. Непревазиђени беседник, велики патриота и заљубљеник у свој род и његову историју, Антоније Ђурић је непрестано, од свакодневних обичних разговора, преко непрегледних чланака у новинама и часописима, до бројних јавних наступа држао часове из хришћанског, људског и родољубивог морала. Сигурни смо да ће и у Небеској Србији наставити да предаје своја огромна знања о Србима и њиховим највећим историјским дометима, у кругу светих и честитих сународника и див-јунака који су га и инспирисали на писање.
Антоније Ђурић је наш ментор, саветник и сарадник од оснивања Двери далеке 1999. године, аутор више ауторских текстова и брошура које смо штампали у часопису „Двери српске“, чест гост на нашим трибинама и саборима. Посебно смо поносни што смо били издавачи првог дела његове култне трилогије „Црвена куга“, која најбоље описује страдање српског народа под комунизмом и још увек непознате комунистичке злочине. Остајемо дужни чика Антонију пуну истину о неоткопаним гробницама жртава комунистичког терора, џелатима и доушницима, као и ликвидаторима српске политичке емиграције из редова криминалаца сарадника комунистичке тајне службе. Будуће генерације треба да наставе и доврше његову историјску мисију да се коначно сазна истина, жртве достојно сахране, донесе правда и успостави помирење између деце учесника у грађанском рату 1941-45, о чему је стално говорио и апеловао.
Наизглед увек прек и љут, вечити бунтовник и незадовољник, Антоније Ђурић је заправо био „душа од маслачка“, како је у једном свом тексту окарактерисао блаженопочившег Патријарха Павла са којим је друговао. Град Чачак после војводе Степе Степановића није имао значајнијег суграђанина који је у њему живео читав живот, а да му на своју срамоту никада није одао никакво признање.
Антоније Ђурић неће бити сахрањен у Алеји српских великана. Његове књиге нису у лектири. Али, он не може бити заборављен као што ни најцрња тама комунизма и безбожништва после Другог светског рата није могла да избрише српске хероје из Првог и Другог балканског рата, Првог светског рата или Другог светског рата. Србија ће памтити „српског Солжењицина“ и он ће наставити да буде учитељ нових генерација родољуба у нашем народу.
Жив је Антоније – умро није, док је Србства и Србије, као и онај о коме је највише писао и говорио – неумрли ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, вођа Трећег српског устанка, као и сви други бесмртни јунаци из наше славне историје и са страница непролазних књига Антонија Ђурића.
Бог да му душу прости! Вечно га памтили!