Покретање оптужног предлога против председника Српског покрета Двери Бошка Обрадовића и тројице чланова Двери Славише Милетића, Марка Ђурђевића и Давора Ђурђевића због протеста испред Народне скупштине 8. маја ове године означава дефинитивни крах и крај самосталног тужилаштва као институције у Србији.
После вишегодишњег ћутања Тужилаштва и гурања у фиоке свих предмета који се тичу великих афера криминала и корупције у врху власти, овако брзо процесуирање једног од опозиционих лидера и још три члана Двери најбоље говори колико је тужилаштво режимско и зависно од инструкција извршне власти. Прекјуче, 21. септембра одржано је последње саслушање у предистражном поступку пред Првим основним јавним тужилаштвом у Београду, а већ данас је подигнут оптужни предлог, што – нажалост – не говори о изузетној ефикасности српског тужилаштва већ о томе да су оптужнице унапред већ написане.
Поента читаве ове тужилачке фарсе најбоље се огледа у томе што је оптужни предлог хитно послат свим медијима, иако га ни браниоци оптужених ни сами оптужени још увек нису лично добили. Делује невероватно, али је истинито да су четворица чланова Двери оптужени за „насилничко понашање“ према „невином и недужном“ министру здравља Златибору Лончару и народном посланику Маријану Ристичевићу јер су – како саопштава Тужилаштво – „покушали да их спрече да уђу у зграду Народне скупштине“, што је апсолутна лаж.
Наиме, као што су то забележиле бројне камере, тога дана је на скупштинско заседање најнормалније ушло преко 150 народних посланика које нико није спречавао да уђу у зграду и скупштинска седница је потпуно уобичајено одржана без икаквих проблема. Оно што Тужилаштво овде намерно не жели да подсети јавност јесте да су четворо народних посланика Двери тога дана протестовали на степеништу испред Народне скупштине због измена изборних закона у сред изборног процеса који су тога дана били на дневном реду. Ово је заправо био врхунац крајње антидемократског и противуставног деловања владајућег режима, незабележен у другим демократијама у Европи и довољан разлог да Уставни суд Србије поништи лажне изборе одржане 21. јуна. Да би се то сакрило сада се покреће судски поступак против бившег народног посланика и чланова Двери који су апсолутно имали сва демократска права, па и на спонтано јавно окупљање према Закону о јавним окупљањима, да тога дана заједно са осталим колегама и саборцима изразе свој протест против овог грубог кршења елементарних демократских вредности и правила.
Зашто се владајућем режиму и тужилаштву толико жури у овом случају и зашто је баш Бошко Обрадовић њима толико битна мета време ће показати. Оно што је сигурно јесте да нису тако ажурни када су у питању представници власти огрезли у криминал и корупцију, јер још увек нема процесуирања највећих афера од „Кофера“ и „Банане“, преко веза Златибора Лончара са Земунским кланом и сумњивог пословања око робних резерви у случају фирми Маријана Ристичевића до политичке позадине рушења у Савамали, пљачке „Телекома“, или трговине оружјем и дрогом у аферама „Крушик“ и „Јовањица“. Нема сумње да је правосуђе у Србији стављено у потпуно огољену директну функцију актуелне власти и да је то заправо кључни проблем нашег друштва. Док правосуђе у Србији не постане заштитник интереса грађана, а не власти, никакве политичке промене се заправо нису десиле.