Прошло је скоро три месеца од избора, одржаних по цену људских живота, а покрајинска Влада није формирана. Владајући се руководе тиме да ће грађани, који су им указали поверење, али и њихови чланови који се надају свом делу колача, као награду за разноразна дугогодишња непочинства која су чинили ради партије којој припадају, заборавити предизборна обећања о „новим људима“.
Нових људи нема, а вероватно их неће ни бити. Предизборна лажа напредњака је само имала за циљ да пробуди наду код оних који су поверовали медијској манипулацији власти.
Садашњи председник покрајинске Владе Игор Мировић се, поред богаћења о којем су и новинари писали од тога „како је зарадио први милион евра“ до најновијих сукоба интереса, ипак се није нашао на удару закона.
Наиме, Агенција за борбу против корупције је 2017. године упутила „меру упозорења“ јер је именовањем свог брата на функцију себе довео у сукоб интереса. Али „мера упозорења“ у нашем систему ништа не значи јер је и у јуну ове године супругу свог брата поставио, одлуком покрајинске Владе, на место заменика правобраниоца АП Војводине. Сада се изнова исто дешава. На додели средстава која се деле из покрајинског буџета, супруга Игора Мировића, Вера Мировић, добија средства за високо образовање и научно истраживачку делатност.
Да ли ће бити промена на челу Покрајине остаје још да се види. Са Мировићевим стилом владања и вршења власти могу бити задовољни само они политички шпекуланти који су се окористили у време његовог управљања Војводином. Насупрот њему, може се десити да као „кеца из рукава“, Александар Вучић извуче садашњег градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића који се у последње време доста „намеће“ Вучићу. Што би народ рекао – две стране једне те исте приче. Разлика је само у нивоу опседнутости са ликом и делом Александра Вучића.
Српски покрет Двери жели да се оваква понашања челника на јавним функцијама онемогуће кроз стварну промену система. Система у коме неће бити могуће да имамо сукоб интереса, од највиших до локалних функционера, а да за то не буду санкционисани. Те санкције морају бити такве да никоме више не пада на памет да дође у ситуацију да их чини. А не као у случају Мировића – изрицањем „мере упозорења“ која ништа не значи. Санкције морају обухватити разне мере, од одузимања нелегално стечене имовине до најстрожих затворских казни.
Када се изборимо за такав систем, тада ће млади имати поверење у државу и наду за бољи живот у Републици Србији. Одлив становништва би се зауставио, а истовремено систем би довео до праведнијег и хуманијег друштва заснованог на поштовању закона и Устава РС.
ПО Двери за Војводину