Јасно је да је Закон о родној равноправности неуставан и ако се Уставни суд буде водио правном струком, а не политичким притисцима, нема сумње да ће одлучити у том правцу. Али, још већа претња по друштво у Србији од неуставности овог закона, јесте покушај урушавања језичке норме нашег језика и наметање политичке стандардизације, а не језичке.
Наиме, очигледно је да се власт уопште није консултовала са струком, односно лингвистима, када је припремала Закон о родној равноправности, јер да јесте он никада не би као такав могао да буде усвојен. У српском језику постоје речи које немају природни већ граматички род, односно истоветним именицама се означавају особе и звања и мушког и женског пола (нпр. писац, министар, благајник, старешина…). Ових дана смо сведоци карикирања и скоро па подсмеха на друштвеним мрежама када су у питању наметнуни облици женског рода који у наредне три године треба да постану део јавног говора. Сигурно је да овакве, на силу промењене речи, неће бити прихваћене у свакодневном говору, али много већи проблем је наговештај да ће се овакви облици за женска звања и занимања унети у уџбенике српског језика, из којих ће деца учити нешто што је неприхватљиво по структури српског језика и што већина наставника и професора српског језика и књижевности не подржава, али ће бити принуђени да уче децу том „новоговору“ јер га је политика наметнула струци. А када се то догоди, онда почиње и урушавање матерњег, у овом случају српског језика, и додаје се још један проблем који доприноси урушавању већ урушеног образовног система.
Дакле, поред тога што је антиуставан, Закон о родној равноправности је и репресиван, а највећа контрадикторност је у томе што су његови најжешћи заговорници они који себе сматрају школом либералног мишљења и великим борцима за људска права. Парадоксално је да су тзв. борци за људска права у исто време борци за нешто репресивно. Јер, да не заборавимо, свако ко се у јавном наступу не буде изражавао у складу са овим „новоговором“ може бити кажњен новчаном казном од 50 000 динара до 2 000 000 динара за правна лица.
Да ли је и ко из иностранства владајућој гарнитури у Србији наметнуо доношење овог закона, питање је за саму власт. Међутим, чињеница је да је овде у питању политизација српског језика и да је сам закон неприхватљив са много аспеката – од правног преко традиционалног до образовног.
Гордана Маринковић Савовић
Члан Председништва Двери и председник Савета Двери за образовање и науку
