Јуче се навршило 30 година од обнове вишестраначја у Србији, односно од првих вишестраначких избора након пада комунизма. Иако је већина тада помислила да ће доћи до обнове демократије, то се није догодило. Јер демократија подразумева редовне, такмичарске и вишестраначке изборе, а ти избори, бар то показује пракса нарочито у последњих осам година, нису слободни, док се и основне слободе, а нарочито медијске, систематски крше.
Зграда Народне скупштине памти многе сазиве, многе народне посланике, од времена Краљевине преко комунизма, Милошевићеве ере и ере демократа, до данашње власти Српске напредне странке. И општи је утисак да је од свих наведених периода, ово најнеквалитетнији сазив Народне скупштине у коме седе и већину чине, највернији послушници Александра Вучића, који су спремни на све. Од етикетирања најпростијим увредама свакога ко другачије мисли, до свађе са невидљивим противницима у току директног ТВ преноса седница. Они помињу опозицију и опозиционе лидере желећи да створе утисак, иако немају скупштинску опозицију и опозиционе лидере против којих народни посланици и министри у Влади морају да се боре за скупштинском говорницом, да су ови „претња по читаво друштво“ и да зато пре говоре о њима него о законима и дневном реду заседања. И не само да говоре о опозиционим политичарима, већ увреда, па чак и говора о протеривању из Србије, нису поштеђени ни наши најугледнији културни делатници.
Дакле, целокупна ова слика показује да је Вучић успео да под једну капу окупи сав талог нашег друштва, односно оне који у нормалном систему не би могли ни да привире вратима Народне скупштине, а камоли да буду народни посланици. Чак није толики проблем ни што је из политичких институција протерана опозиција, колико што је из друштвеног живота протерана пристојна, образована и културна Србија. Зато је ово борба свих нас који смо у тој протераној, а парадоксално, ипак већинској Србији, тако да смо сви ми опозиција, а ово је наша заједничка борба, борба малог, обичног човека за његово право да буде човек. Једноставно, мора да се промени систем, да се изађе на изборе на којима нисте изгубили, а да изборни дан није ни почео, да имате могућност да се представите јавности, да представите свој програм, идеје…У супротном, опција је да одустанемо од избора и вратимо се у једнопартијски систем, где реално данас и јесмо.
Члан Председништва Двери