Danas je sedam godina od kako nas je napustio naš učitelj, prijatelj i saborac, velika intelektualna gromada, borac i rodoljub, Predrag Dragić Kijuk.
Rođen je u Kragujevcu 1945. godine, humanista, književnik i likovni kritičar, esejista, antologičar, leksikograf, medievalista, istoričar, personalista, dostojevista i pravoslavni mislilac.
Bavio se i prevođenjem i pisanjem dramskih tekstova, bio je član Udruženja književnika Srbije. Bio je upravnik najveće biblioteke inostrane periodike na Balkanu i jedan je od osnivača Fonda za istinu (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodog sabora (Prizren), Centra za hrišćanske studije (Beograd), Udruženja intelektualaca srpske nacionalne svesti (Niš) i izdavačke kuće Evro Epistel (Ašafenburg).
Bio je član Srpskog nacionalnog odbora Svesrpskog kongresa (Čikago), uprave Udruženja književnika Srbije, upravnog odbora Srpske književne zadruge, bio je urednik časopisa Serbian Literary Magazine (1993-2001), a od 2001. godine, odgovorni je urednik Književnih novina. Bio je član Saveta Univerziteta Republike Srpske Krajine i jedan od pokretača serije časopisa Hrišćanska misao (1993. godine).
Bio je inicijator i jedan od autora deklaracije na pet jezika (Slovo o srpskom jeziku, 1998. godine), kao i pokretač i urednik biblioteke Srpska dijaspora i Srpska porodična biblioteka. Stručno se usavršavao u Italiji, Grčkoj, Rusiji, Francuskoj i Norveškoj.
Objavio je 15 knjiga studija i eseja, od kojih 5 na stranim jezicima. Posebno je voleo staru srpsku književnost i Dostojevskog, a bavio se i modernom svetskom poezijom, istorijom evropske civilizacije, starom srpskom istorijom. Vrlo temeljno je izučavao uticaj Rimokatoličke crkve na sudbinu Srpskog naroda. Zbog ovakvog bavljenja „srpskim pitanjem“ i zbog delovanja Fonda za istinu, on 1993. godine biva izbačen sa posla.
Njegova knjiga „Kušač i Iskupitelj“ prva u srpsku esejistiku uvodi teistički metod kao ravnopravan drugima u tumačenju književnog dela, dok knjiga „Izlazak u igru“ (~1990) predstavlja kultni doprinos evropskom personalizmu.
Zbornikom „Catena mundi“ (1992), u dva voluminozna toma, sačinio prema oceni recenzenata i prikazivača „duhovnu enciklopediju srpskog naroda“ – a zbornikom „Malo zaveštanje“ (1999), objavljenom na engleskom jeziku pod naslovom „The Little Legacy“, izvršio preispitivanje hilandarske baštine u ključu pravoslavne filozofije života. Zbirku eseja „Bestiarium humanum“, politički dnevnik, objavio je 2002. godine, a „Atlantokratija kao ideal Jezuita“, 2005. godine.
Boško Obradović o Predragu Dragiću – Kijuku
Danas želimo ponovo da se setimo reči predsednika Dveri, Boška Obradovića, koje je posvetio ovom velikom čoveku.
„Nikada nisam ni pomislio da Predrag Dragić Kijuk može umreti. Naprotiv, bio sam siguran da je taj čovek besmrtan. Da nikada ne može i neće umreti. Kao da je bio star stotinama i hiljadama godina, i kao da će još toliko živeti. Toliko je znanja, mudrosti i iskustva sabrao u sebi. Toliko je još imao da ispriča i napiše. Toliko je u njemu ostalo nepublikovanih tajni srpske i svetske istorije. Takav hrišćanski mudrac, a pritom gospodin, i po fizičkom i po intelektualnom, a posebno duševnom izgledu, velika je retkost u novijoj istoriji Srba.
Kada smo imali bilo kakvu dilemu, pitanje, tabu-temu, problem sa kojim smo se suočavali u našem intelektualnom i organizacionom odrastanju kao Dveri – javljali smo se Kijuku da nam razjasni, da nas posavetuje, da nam otkrije, da nas uputi…
Kradom od svih velikih nacionalnih tema i nedoumica o kojima smo toliko puta raspravljali, pitali smo ga i ponešto iz sfere ličnih životnih dilema i muka, što ne bismo podelili ni sa najbližima. Podjednako, ili još i više, je bio zainteresovan da izađe u susret, posavetuje, pomogne…
Uvek je bio na usluzi, često na uštrb sebe i svoje porodice: spreman da nas primi, ugosti, sasluša, da posreduje, da nas preporuči, da nam otvori horizonte koji su nam bili potpuno nepoznati. Neizbrisiva će u našim sećanjima ostati celonoćna bdenija u njegovoj porodičnoj kući u Beogradu, gde smo dolazili kao u hram da čujemo prvosveštenika srpske intelektualne elite i doživimo inicijaciju u najdublje tajne sopstvene nacije.
Znao je sve najznačajnije poslenike Srpske Crkve, kulture, politike i nauke u Otadžbini i Rasejanju, i svi su ga poštovali. Čak i kad ga nisu voleli, kada su se plašili onoga što zna, ili sme da kaže – poštovali su ga! Ne znam nijednog drugog Srbina posle Patrijarha Pavla prema kome su Srbi osećali toliko strahopoštovanje.
On je na specifičan način i bio patrijarh srpske inteligencije koja je držala do sebe i svoga u najboljem duhovnom i moralnom smislu. U tome je verovatno i zagonetna odgonetka Kijukove ličnosti: on je bio hrišćanski intelektualac, sa izrazito moralnim pogledom na svet i jedinstvenom saosećanjem za bližnje svoje i narod svoj.
Kijuk je bio Učitelj Srpskog Zaveta u sva tri vremenska pravca njegovog ispoljavanja: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Bio je najpre najbolji poznavalac istorije Srpskog Zaveta, bio je potom najznačajniji njegov svedok u sadašnjosti i najzad najistrajniji prenosilac na buduće generacije.
Konačno, posebno se isticao po tome što je bio spreman da izdvoji ogromno vreme i podnese najveću ličnu žrtvu da bi to što zna preneo mlađim generacijama. Bio je učesnik skoro svih Sabora srpske omladine u organizaciji Dveri (a bilo ih je sigurno preko 15 od 2001-2011), predavač u Svetosavskoj školi koju smo organizovali u dijaspori, recenzent svih knjiga koje su izašle iz našeg početničkog pera i objavljene u ediciji „Mlada Srbija” u okviru našeg izdavaštva, da o ogromnom broju tribina i promocija na kojima je uzeo učešća i ne govorimo.
Nekoliko dana uoči upokojenja čak je i njegov poslednji javni nastup bio na jednoj takvoj tribini Dveri u njegovom rodnom Kragujevcu. Koliko mladih Srba je zadivio, inspirisao, podstakao, naučio da sami prohodaju u duhovnom, književnom i nacionalnom radu uopšte! Ne poznajem boljeg, značajnijeg i samopožrtvovanijeg učitelja nacionalnog mišljenja i aktivizma od Predraga Dragića Kijuka. Sve nas je naučio nacionalnom samopoštovanju i samopouzdanju, vrlinskom rodoljublju i gospodskom patriotizmu.
Kijuk nije umro. Kijuk se samo preselio na ono mesto kome je verno služio čitavog svoga života. Sada radi u nebeskoj biblioteci i priprema se da nas dočeka sa novim idejama i saznanjima. Siguran sam da ćemo se ponovo videti.
Učitelju, hvala ti za sve što si nas naučio! Nadamo se da ćemo biti tvoji dostojni učenici! Jer, kad se ponovo budemo videli treba izaći pred tebe i suočiti se sa tvojim pogledom koji traži odgovor na pitanje – gde smo bili i šta smo uradili kada je našem narodu bilo najteže? Ti si taj ispit položio sa najvišim ocenama i sada ti ispituješ nove kandidate“. – deo je reči koje je o Kijuku izgovorio Boško Obradović.
Neka mu je večna slava!
Informativna služba Srpskog pokreta Dveri