Веома је важно да су жене ипак добиле макар могућност да буду радно и каријерно равноправне са мушкарцима, али без бриге државе о жени као мајци и као једном од стубова породице може се десити да једно право потисне оно друго, најважније. Довољан разлог за узбуну је тај да нам је рађање на нивоу из 1900. године, што значи да смо се рађали више и у време Првог и Другог светског рата.
Представницима власти су пуна уста борбе за родну равноправност и права жена. Ова Влада добила је и Министарство за породицу, за које се Двери залажу већ јако дуго и, на неки начин, породична политика је постала и симбол Двери. Да су ови потези власти само Потемкинова села показао је и недавни случај у Новом Саду када је незапосленој мајци четворо мале деце јавни извршитељ блокирао рачун у банци на који искључиво прима дечији додатак који им по закону припада. Такође, у сандучету њеног дворишног стана, чекао ју је рачун за „услуге“ од стране јавног извршитеља, који је дуг за инфо стан од 20 хиљада увећао на 40 хиљада динара. У породици у којој само супруг ради, није чудно ако дође до оваквих дуговања, јер су и саме државне службенице, представљајући поједине законе, јавно говориле да „послодавцу треба жена која ће да ради а не да рађа“. Да, то је у већини случајева тако, али најбитније је поставити питање да ли држави треба мајка која ће да рађа, као и породице са више деце? У 2019. години било је, у односу на 2018., више незапослених мајки, а највећи проблем је што се уопште не повећава број рођења првог и другог детета. С друге стране, док држава не одлучи шта и како хоће и даље ће овакве мајке које рађају четворо и више деце бити само „мајке храброст“ уместо да су привилеговане и повлашћене од стране државе. Повластицу да раде у државној служби данас имају само они са чланским картама владајућих странака.
Док се министарка за људска и мањинска права брине о доношењу Закона о истополним заједницама (а и сама је мајка четворо деце), неке мајке немају привилегију ни да раде, нити да од државе буду заштићене. Рад по сменама, недељом, верским и државним празницима је права слика живота великог броја мајки, а рођење детета је често условљено многим питањима. Овој власти су очигледно битнији истополни бракови од финансијске и сваке друге заштите традиционалне породице.
Док нам се земља драматично празни (за последњих 11 година 500 000 људи је напустило земљу), а о Војводини да тек не причамо и док нам неке процене немилосрдно указују да ће нас, ако овако наставимо, у наредних неколико деценија бити за 2 милиона мање – неолиберална политика узима свој данак кроз драстичан одлив младих, али кроз њихово околишање да се заснује породица усред реалних проблема.
Без праве стратегије и циља постајемо већ сад земља стараца. Политика родне равноправности, која тако модерно звучи, уствари је постала суштински антипородична и подлегла је сувом феминизму који некако подмукло и пропагандно и саму жену одвраћа од онога што је уствари права срећа. Да, жену треба заштити у погледу интелектуалне и пословне равноправности, омогућити јој да напредује у каријери равноправно са мушкарцем. Али оно основно је – држава мора одлучним мерама да заштити традиционалну породицу и да стимулише ступање у брак и рођење деце. Двери су зато и израдиле предлог пакета мера у свом Прогласу посебно за Војводину који би стимулисао младе да ступају у брак и формирају породицу. Такође, држава мора да законски и финансијски заштити жену као мајку и да јој да сигурност, да мајчинство може да буде занимање, те да свака жена може да оствари, радила или не, оно што је у природи њеног бића – да рађа и да одгаја децу без страха од сутрашњег дана јер не заборавимо – мајке,треба да роде неку будућу Србију!
Ивана Стојановић
Председник ПО Двери за Војводину
Члан Председништва Двери