Селективна примена кривичног права, изгледа, чини суштину његовог битисања и функционисања. Ако сви буду кажњени, и ко треба и ко не треба, казна губи своју моралну тежину и може се истрошити, јер постаје део свакодневице, нешто што се свакоме догађа и не делује више дискриминирајуће.

Долази до пораза кривичног права и на нормативном плану и у примени.У Сједињеним Америчким Државама је дошло до парадокса кажњавања, јер упркос заоштравању казни, броја осуђених лица и висине изречених казни, не само да није дошло до опадања стопе криминалитета, већ је дошло и до његовог раста. 

Постоји оправдана бојазан да ће и наш кривичноправни систем осетити овај парадокс кажњавања, имајући у виду пооштрене казне из 2019.године.

Можда би наше кривично право било ефикасније ако би се сузило поље његовог деловања. Кривичноправни минимализам би се фокусирао на озбиљна кривична дела и поштовао фрагментарни карактер кривичног права и рационално користио постојеће правосудне ресурсе и државни апарат.

Овако, кривично право више не води рачуна о свом превентивном дејству у уобичајеном смислу.

Узима се као модел безбедносно кривично право које се не задовољава претњом казне, него се жели и хоће да се примени казна на ситуације које су само потенцијално опасне.

Грађани прихватају и подржавају овај тренд због страха од организованог криминала и сузбијања корупције, на пример.

Мора се зато поћи од тога да се кривичноправна заштита може остварити претњом казном и кроз систем социјалне контроле. Примарне су моралне норме у односу на кривичне, али је неспоран и њихов међусобни утицај.

Кривично право мора да интервенише само онда када је то остало као једина преостала могућност и када се на други начин не може неко добро другачије заштитити.

Поново се мора истаћи да оно служи као ultima ratio – крајње средство, што значи да је неопходно да не постоји неко друго средство којим би се успешније могло спречити угрожавање или повреда вредног добра.

Наш законодавац схвата кривично право као prima ratio – прво средство иако декларативно га прописује другачије у члану 3. КЗ-а.

Нема еквилибријума између криминализације и декриминализације у нашем кривичном праву. Увођење нових кривичних дела требало би бити праћено брисањем или модификовањем постојећих, на комплементаран начин.

Јасно је да се СНС определио за прописивање строжих казни и предвиђање неких нових понашања за кривична дела. За њих важи максима да само прописивање строжих казни може водити ка адекватној превенцији, а да је снижавање прописаних казни штетно.

Декриминализација је слабо заступљена, била она потпуна или делимична, у зависности од тога да ли се неко понашање уопште више не сматра кривичним делом или се оно сматра таквим под неким условима.

Такође, да се разликовати декриминализација понашања код којих није потребно предузимати друштвену реакцију и она понашања где друштво задржава негативну реакцију, али је за сузбијање таквог понашања адекватнији неки други облик реакције од кривичног права – традиционалне кривичноправне репресије.

Смањење броја кривичних дела би требало да позитивно утиче на ефикасност кривичног права, јер што мање инкриминација – онда је више пажње посвећено оним инкриминацијама које фигурирају у кривичном систему једне земље и адекватније су реакције друштва на њих.

Јасно је да је знак за тако нешто – оправдано непримењивање неких инкриминација од стране судске праксе. У супротном, долази до дискредитовања кривичног права и слабљења превенције.

Може се рећи да је дошло до кризе легитимитета кривичног законодавства и стварања такве политичко-правне климе у Србији где се у сваком појединцу види потенцијални непријатељ и опасност, па самим тим и то се одражава на целокупно друштво и државу.

Заоштравањем кривичноправне репресије се слаби кривичноправни систем. То СНС би ваљало да зна.

Што је строжа прописана казна, мањи су изгледи да ће она бити примењивана и обрнуто.Само уже инкриминације имају праву шансу да буду примењиване и само на тај начин се може постићи да адекватан број учинилаца дела буде кажњен адекватном – сразмерном казном.

Пожељно је искористити предност ретрибуције у односу на превенцију, јер је она у стању да постави границе кривичноправне репресије и одреди њену меру.                

Разгранавање нашег кривичног права је последица инфлације светског кривичног права. Антиинфлационо-кривична решења су тешко остварива јер нема добре воље за тим. Сваке измене кривичног права не би смеле бити саме себи циљ. Оне не смеју да фигурирају у нашем систему, а да се не користе годинама и правдају тиме да су показале своју превентивну функцију, управо јер није било потребе за њима.

Нити су, већ спомињане, моралне норме оно што су биле, а не могу се похвалити много ни кривичноправне норме. Дошло је до слабљења морала с једне стране, и беспотребног ширења кривичног права, с друге стране. То је све праћено поремећеним системом вредности у друштву.

Пажљив одабир приликом потписивања међународних конвенција је потребан. Међународно право које је прихваћено, саставни је део нашег унутрашњег права по Уставу .

Али пре него што буде прихваћено и потврђено, треба добро размотрити да ли је довољно само да то буде у складу са Уставом или би ваљало задржати резерве по питању неких Конвенција. Једно повлачи друго, па беспоговорно ратификовање међународних конвенција доводи до нових измена, нових дела…

Доследност у спровођењу кривичних закона, самосталност у њиховом доношењу и примени, неподлегање утицају гомилања кривичних дела и прописивања строжијих казни ради квазиправне сигурности грађана … све ово отвара пут ка могућности контролисања злоупотребе кривичног права. Делује да смо далеко од тога. Време ће показати.

 

(Крај)

 

Михаило Лакчевић
адвокат из Београда
члан Српског покрета Двери