Грађани Србије, неправоснажно осуђени новчаним казнама пред Прекршајним судовима у Србији за време ванредног стања, требало би да знају неколико чињеница.
Пре свега, ванредно стање је уведено противуставно, уредбе о мерама за време ванредног стања су незаконите и правно неодрживе, па самим тим и пресуде у прекршајним поступцима.
Нарочито се истиче одредба уредбе да се за прекршаје у ванредном стању може покренути и довршити прекршајни поступак и у случају да је против учиниоца покренут или је у току кривични поступак за кривично дело које обухвата обележја тог прекршаја,без обзира на забрану из члана 8.став 3. Закона о прекршајима. Дакле, начело ne bis in idem не важи. Ово је битно и из формалних разлога, јер захтев за покретање прекршајног поступка против окривљеног мора да садржи и тај податак да би био уредан и да би се по њему могло поступати. Евидентно да сви захтеви за покретање прекршајног поступка нису садржали тај битни елемент што је озбиљан жалбени основ.
Важно је знати да тзв.полицијски час – ограничење кретања становништва се помиње једино у Закону о заштити становништва од заразних болести, где се истиче да министар здравља може наредити, на основу предлога Комисије за заштиту становништва од заразних болести и Завода за јавно здравље, ограничење кретања становништва и забрану окупљања на јавним местима.
Казненим одредбама овог закона није предвиђено санкционисање за непоштовање ових мера. Наредбе о ограничењу и забрани кретања лица на територији Србије је донео ипак министар унутрашњих послова. На основу Уредбе Владе прописано је новчано кажњавање од 50.000 до 150.000 динара за кршење ових мера.
Укидањем ванредног стања престале су да важе уредбе које се односе на кршење тзв. полицијског часа. Наравно да уредба као нижи подзаконски акт не може бити изнад закона. Имајући у виду временско важење прописа у прекршајном поступку и да се на окривљеног примењује пропис односно закон најблажи за њега, ваља истаћи битну ствар.
На окривљеног се мора применити онај пропис односно закон који је блажи за њега, а то је Закон о заштити становништва од заразних болести који НЕ ПРЕДВИЂА НОВЧАНУ КАЗНУ нити било коју другу санкцију за кршење тзв. полицијског часа.
Још један жалбени основ који уз горе наведено оставља велику могућност да Прекршајни Апелациони судови стриктном применом закона и Устава донесу ослобађајуће пресуде.
Михаило Лакчевић
адвокат из Београда и члан Српског покрета Двери
Фото: Н1