Српски покрет Двери, подржавајући међународно право и принципијално залажући се за његову имплементацију, препознатљив је код родољубивог дела домаће и стране јавности као истински борац за право и демократију засновану управо на владавини не само домаћег Устава и закона, већ и међународних правно обавезујућих докумената.
Поводом оваквог става извршио сам малу хронолошку рекапитулацију свих релевантних догађаја и међународних докумената који су претходили правном насиљу које спроводи део прозападне међународне администрације, а на штету српске државе и народа, а највише се тиче наше јужне покрајине Косова и Метохије.
Кренимо редом.
Завршни акт из Хелсинкија је назив за значајни дипломатски споразум, ког су 1. аугуста 1975. године у финском Хелсинкију потписали највиши представници свих европских држава (осим Албаније, која га је ратифицирала тек у септембру 1991.), те уз њих и представници Сједињених Америчких Држава и Канаде, на крају Прве конференције за европску безбедност и сарадњу, из које се касније „родила“ Организација за европску безбедност и сарадњу.
Хелсиншки договор био је кулминација напора да се смање нарасле тензије између совјетског и америчког блока након Другог светског рата, осигуравајући њихово обострано прихваћање „status quo“ у Европи.
Договором је призната неповредивост граница након Другог светског рата у Европи, а 35 држава потписница се обавезало да ће поштовати људска права и темељне слободе те да ће сарађивати на економским, научним, хуманитарном и другим подручјима.
Ипак треба нагласити да Хелсиншки договор правно нема статус уговора и не обавезује (осим морално) његове потписнице да га се доиста и држе.
Држећи се принципа Завршног акта из Хелсинкија, ЕУ је у припремама за Конференцију о Југославији у Хагу 1991. формирала Бадинтерову комисију да предложи модус укидања СФРЈ, тако да не изазове домино ефекат.
Поменуту комисију су чинили највећи правни ауторитети тог доба.Чланови комисије били су:
- Роберт Бадинтер, председник Уставног суда Француске
- Роман Херцог, председник Савезног уставног суда Немачке
- Алдо Коразанити, председник Уставног суда Италије
- Франсиско Томас Валиенте, председник Уставног суда Шпаније
- Ирен Петри, председник Уставног суда Белгије
Комисија је донела Пресуду, која је постала важан акт међународног права на основу које је Конференција у Хагу донела закључак да се СФРЈ распала и РЕПУБЛИЧКЕ границе прогласила за МЕЂУНАРОДНЕ, чиме је признала да је Косово интегрални део Србије, што је потрврдила и ОБАВЕЗУЈУЋА Резолуција 1244 СБ УН 1999. године, која је и везивно ткиво ПРИМИРЈА потписаног у Куманову 1999. године, чиме је потврђен суверенитет и територијални интегритет Србије са Косовом као СУШТИНСКОМ аутономијом у њеним оквирима.
Једини и најшири компромис је оно што се може постићи преговорима о ОБИМУ и САДРЖАЈУ те аутономије у оквиру Србије, која може бити све осим независне државе. Од тога ширег компромиса нема. Следеће је независна држава што се зове цепање Србије и нарушавање Завршног акта из Хелсинкија и изазивање нестабилности у Европи (и свету) јер Косово само у плиткоумној политици великих сила може бити “јединствен и непоновљив случај”. Многи ће добити своје Косово!
“Фактичко стање” је насиље, притисак, злочини, етничко чишћење и аргумент за међународни кривични суд, а не за цепање Србије.
Игноришући чињеницу да Србија ниједним правним актом није поцепана на Србију и тзв. Косово и тобоже борећи се против промене граница у Европи, добар део осведочених српских непријатеља отворено заговара сецесију дела наше државе и самим тим покушавају да аболирају своје ратне злочине које су спровели на територији наше отаџбине.
ЕУ мора новом одлуком да поништи признање РЕПУБЛИЧКИХ граница Србије за МЕЂУНАРОДНЕ, тј. да поништи пресуду Бадинтерове комисије – без тога нема никаквих разговора.
До тада мора им се јасно рећи да је на делу цепање државе Србије коју су признали и они и СБ УН, те да је ЦЕПАЊЕ Србије опасно и недопустиво. За све ово неко ће морати да одговара!
Србија је мала земља да би дозволила себи луксуз да не поштује међународно право, јер не само да би пристала на сопствено цепање него би легализовала злочине бомбардовања, етничког чишћење прогона, убистава. Остаје нам да се држимо међнародног права “као пијан плота”.
Србија нема намеру да управља албанском заједницом на Косову, ни да утиче на то како они желе да организују свој унутрашњи живот, само жели да очува своје историјске, културне, економске, верске и све друге интересе на КиМ којих нема без Србије дефинисане Резолуцијом 1244 СБ УН, која може да се замени новом само ако се верификује договор о ОБИМУ И САДРЖАЈУ СУШТИНСКЕ аутономије Косова у оквиру суверене, територијално целовите Србије.