Српски Покрет Двери - Лого
Search

У организацији Српског покрета Двери, у Медија центру у Београду, одржан је округли сто,  и то у оквиру новог Прогласа Двери „Промена система – сигурност за све“, а на тему  „Политичка екологија и зелени патриотизам – Како да заштитимо животну средину у Србији?“.

     Учешће на овом округлом столу су узели: проф. др Дарко Надић – Факултет политичких наука у Београду, Марко Вујић – асистент и секретар Центра за еколошку политику Факултета политичких наука у Београду, Драгана Божиновић – портпарол Савеза месних заједница Старе планине и аутор Музеја одбране река Старе планине, Марија Алимпић – Заштитимо Јадар и Рађевину, Звездан Калмар – координатор Коалиције за одрживо рударство у Србији (КОРС), др Андреј Митић – председник Форума за националну демократију, проф. др Душко Кузовић – Покрет Ослобођење и Радмила Васић – председник Двери Београда, Зелена акција Двери. Модератор округлог стола био је Бошко Обрадовић, председник Српског покрета Двери.

Бошко Обрадовић: Тема заштите животне средине, као политичка тема, углавном се до сада везивала за левичарске, зелене, па чак и анархистичке политичке групације, док је Српски покрет Двери прва конзервативна и демохришћанска политичка опција у Србији која је ову тему подигла на високо место по значају у свом новом Прогласу „Промена система – сигурност за све“. То је и логично, јер бити конзервативан значи чувати најбоље вредности и традиције из прошлости, али и чувати и очувати животну средину. Зато је наша природна политичка платформа управо еколошки, зелени патриотизам и конзервативизам, и отуда потреба за формирањем и Зелене акције Двери и организацијом оваквог округлог стола. Зелена акција Двери је посебна акциона група унутар наше политичке организације која дејствује на терену свуда тамо где је угрожена животна средина: од Раките и Старе планине, преко Лознице и новог подухвата по злу чувене стране мултинационалне корпорације „РИО ТИНТО“ до урбаних зелених интервенција у Нишу, Београду, Чачку… Свакога месеца надлежним нивоима власти достављамо зелена писма са пописом проблема у области заштите животне средине, од републичког преко покрајинског до локалног нивоа. Без зеленог програма не може се замислити политика у 21. веку, и Двери су заузеле јасан курс по том питању.
Проф. др Дарко Надић: Политика драматично утиче на стање животне средине, пре свега игнорисањем проблема. С друге стране, животна средина утиче на политичке процесе. Моја прва опсервација када се посматра политичка екологија у Србији, јесте да драматично каснимо за Европом и светом. Друга опсервација је да у Србији нема политичког консензуса. Политичка сцена у Србији не може да се договори шта су приоритети у еколошкој политици. Можда ја грешим, али то се види из медија – ми немамо константни политички и еколошки активизам на политичкој сцени Србије. Имамо ад хок активизам, дакле док не избије неки проблем, ми немамо активизам. Такође, не постоји повезаност, немамо јаку и константну еколошку мрежу, која континуирано делује, онда држава, ма која била, не схвата да постојите, јер не представљате претњу. Нажалост, верујем да ће тако бити и у будућности. Искрено мислим да ми имамо још две-три године да се дозовемо памети, иначе је ствар изгубљена и улазимо у хорор екологију.

Марко Вујић: Врло је битно да схватимо да питање животне средине не би требало да политизујемо до те мере у којој се трудимо да политизујемо све у овом друштву. Општи консензус око еколошких вредности и око дефинитивног хватања у коштац са еколошким проблемима је неопходан овој држави. Еколошки патриотизам је и да сви ми који долазимо из академских кругова почнемо да јавно говоримо на ову тему на основу аргумената и реалног стања ствари. Нарочито ме забрињава изостанак зелених агенди у тзв. традиционалним политичким странкама о којима говоримо. То је оно што је за мене проблем. Оно што бих похвалио, а можемо назвати еколошким патриотизмом, јесте локални еколошки активизам који је све учесталији. Нажалост, не могу да констатујем и колективну еколошку свест. Реагујемо у сфери активности тек онда када нам нешто дође до наших врата. Међутим, то је промена у друштву коју треба похвалити, то је један вид еколошког патриотизма. Нисам ни евроскептик, ни еврофанатик, али желим да истакнем Поглавље 27, које је у 95% својих тачака, пре свега, у интересу грађана Р. Србије. Оно што су стандарди Поглавља 27 – требало би да имплементирамо, пре свега, због нас самих. Еколошки патриотизам из угла власти је створити државу у којој ће млади остајати због здраве животне средине, зато у агенду сваке владајуће номенклатуре морамо уврстити корекције у области животне средине. На крају, еколошки патриотизам на нивоу грађана је почистити за кућним љубимцима, бацити смеће на предвиђено место, а још важније почистити за другима.

Драгана Божиновић: Борба на Старој планини не траје три године, она траје округло педесет година. За мене је поразно што људи не знају да та борба траје дуже, обично се фокусирају на последње три године. Људи су тамо оставили своје животе, генерације су део те борбе. Због тога и те неправде, ја сам отворила на Старој планини музеј „Одбрана река Старе планине“, где су скупљена документа о борби дугој пола века. Људи који су сада тамо, ветерани те борбе, Душан Митић и Небојша Илић су четрдесет година у борби, многи су и преминули током тог времена. Такође, ту је и академик Радивоје Манчић. Та борба је почела у једнопартијском систему, да би се касније низала предизборна обећања многих, а борба није престајала. Нагласићу да то нису активисти, ово су људи који се нису бавили ни активизмом ни политиком, они су типично локално становништво. У активизму такође постоји нека врста кваке 22, јер ми често не видимо кога ти активисти заступају и у чијем интересу раде. После свих ових година рада са овим људима на терену, мислим да интелектуалци сносе одговорност за ово што нам се дешава, да су се јако повлачили, мислим да је лако критиковати из једне лагодне позиције капућина из круга двојке, а да је јако тешко ући у ту земљу, проблеме и сиромаштво. Одлуке које су се доносиле да се ти становници расељавају са Старе планине – аутопут који је прошао другом трасом, него што је требало, нереаговање на грађење хотела на једном од највећим тресетишта у Европи – мислим да тај капитал долази, да нам куца на врата и да без обзира на све правне процедуре којима ћемо се ми и даље борити, мислим да ћемо бити принуђени да се физички боримо. Мислим и оно што је Душан Митић рекао, морамо се обучавати за ове борбе и мора нас бити много више.

Марија Алимпић: Неопходно је да дође до сарадње између политичког и цивилног сектора. Током нашег активизма, често смо се сусрели са питањима „Зашто сарађујете са њима, зашто идете тамо?“, па се стиче утисак да су питања од животне важности искључиво остављена за оне који су на власти. Они смеју да се баве политиком и политичким питањима, а људи из цивилног сектора не смеју да дирају политичка питања, чак и када им је живот угрожен. Важно је питање локалних активиста и покрета, зато што су то људи који су директно угрожени и они су на првој линији одбране и морају да се питају. Дошло је време да локална заједница може да каже не! У вези са озлоглашеном компанијом „Рио Тинто“, став нашег удружења је да таква компанија нема шта да тражи у Србији. Напротив, она долази и понаша се, како је један мештанин рекао, домаћински на нашем терену, понашају се као да смо ми код њих дошли непозвани у госте, притом њих нико није звао, нити је нас ико питао да ли ми то желимо. Иако је вест о изградњи рудника дошла у јавност, нас и даље нико не пита да ли ми желимо његову изградњу и игнорише се вапај целе локалне заједница која каже да неће тај рудник. Много је мање важно како ће наш вапај да схвати та компанија, битно је како ће да га схвати Влада Републике Србије. С тим у вези, знамо да је Влада и те како упозната са отпором локалне заједнице и великог броја еколошких покрета у земљи о овом пројекту. Иако компанија крије све податке о томе, знамо да је неминовно да ће тај пројекат изазвати много штете – ерозије, клизишта и слегање терена које се не може спречити, обрада литијума у постројењима која ће се налазити у сред насеља, као и сам рудник, која ће користити огромне количине хемијских средстава, претпоставка је да ће бити употребљено око триста хиљада тона концентроване сумпорне киселине годишње – то ће све да заврши у нашим рекама, доћи ће до Београда, тако да неће нити само угрожен ужи крај. Апсолутни став Владе је клијентелистички према овој компанији. Министарка рударства и енергетике је више пута одржала састанке са амбасадорима Велике Британије, Аустралије, САД, са представницима компанија, а удружења на локалу и мештани су потпуно игнорисани. Потом је састављен тим од тридесетак људи чије је задужење да примора људе да на пројекат пристану. Напомињем да смо свесни колико је овај пројекат штетан, ово је само један од проблема са којима се ова земља сусреће. Мислим да смо почели на време да се боримо, све у вези са пројектом је под велом тајне, јавност није имала никакве могућности да се у било шта укључи јер су рађена само истраживања. Од 2004. године постоји континуитет државе по овом питању, чак и када су се смењивале различите политичке опције. Време је да бројни припадници цивилног сектора престану да амнестирају оне који су тренутно на власти, доносиоце одлука, већ они морају почети да обављају посао за који су плаћени. Желим да поручим да смо прилично сигурни да рудника неће бити, не знамо колико ћемо се дуго борити и како ћемо се бранити. Осећамо се угрожено и нападнуто, а наша борба ће зависити само од нападача.

Звездан Калмар: Коалиција за одрживо рударство је настала као одговор на систематске и масовне притиске на цивилне организације које се баве фундаменталним питањима развоја инфраструктуре у Србији. Долазим из организације која више од десет година врло озбиљно и систематски ради на томе да се промени парадигма енергетике у Србији. То смо радили и сами и у координацији са другим коалицијама. Сасвим сам сигуран да многе ствари које смо радили јесу биле продукт тог активизма. У том контексту разматрање улоге цивилног сектора и људи који нису у политичким партијама мора да се продуби. Морате да разумете да многе информације за које мислите да су само доспеле у јавност су заправо продукт врло озбиљне борбе да се доношење одлука демократизује, односно да се читав систем доношења најважнијих и инфраструктурних одлука учини доступан грађанима. Ово говорим, јер се апсолутно противим томе да је потребна само корекција овог система, нама је потребна апсолутна промена парадигме. Сама чињеница да ја морам, испред цивилног сектора, да се оправдавам колегама зашто долазим на округли сто у организацији Двери мени говори на ком ступњу политичког развоја се налазимо. У исто то време, многе колеге немају никакав проблем да се састају са представницима нелегитимне Владе, која је састављена на бази нелегитимних избора. Истовремено претварају покушај да се комуницира са стварном опозицијом у политичарење и куповину видљивости у јавности. Сматрам да је прва и основна ствар у Србији зелени патриотизам, односно тежња да се опозиционе странке окупе око стварног одрживог развоја у Србији. У противном ћемо имати то да се ређају различите политичке странке, а да се парадигма развоја не мења. Енергетиком се бавим од 2006. године и могао сам да видим како се различити министри и владе понашају у односу на ове проблеме. У Србији је могуће отворити рудник на десет или педесет метара од људи, могуће је отворити угљенокоп поткопавајући људима куће и не раселити их. Немогуће је градити развојну политику Републике Србије, проглашавати јавни интерес и снабдевати грађане великих градове енергијом која ће бити произведена тако што ће деца од пет година да умиру од рака. Србија има системски проблем у коме су се рударство и енергетика претворили у некакав ЕлДорадо, у коме су грађани постали објекти, а не субјекти политике. Они треба да ћуте и трпе претње, експропријацију од стране страних компанија, а све то је у вези са власти. Да би се променила парадигма, морамо да променимо своју моралну вертикалу. Не могу политике да буду базиране на истим премисама које су се дешавале деценијама, а које су производиле од људи политичке објекте, протеривале их, угрожавале животну средину по цену развоја. Дакле, док не будемо имали промену друштвене и моралне парадигме, и даље ћемо бити посматрани као плен.

Др Андреј Митић: Потребна је једна нова колективна воља која ће се бавити заштитом животне средине. Потребна је нова колективна логика која ће следити надидеолошку логику која ће пробудити нашу вољу за животом и одбрану живота. Ова тема није само академски и политички ала вог, није само ствар интелектуалне моде, већ је насушна потреба и последњи је час да се њом бавимо. Нека овај скуп буде почетак једног новог националног зеленог друштвеног уговора, макар разговора, који ће уважавати све локалне потребе. Усмерио бих пажњу на демократски проблем. Заштита животне средине је, пре свега, демократско питање, односно, одсуство учествовања јавности у заштити животне средине. Велики део проблема о којима смо овде чули произлази управо из одсуства учешћа и партиципације грађана и давања легитимације одређеним политичким одлукама. У Србији не постоји развијена култура учествовања јавности у доношењу одлука. Имамо потпуно клијентелистичку политику која намеће одређене одлуке без да грађани, које те одлуке погађају, могу да дају свој реч. Србија је још 2009. године донела Закон о потврди Конвенције о доступности информацијама, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питању животне средине, али се он не примењује или се примењује селективно, недовољно и невољно. То конкретно значи да грађани немају потпуну и правовремену информацију о пројектима везаним за животну средину. Нема јасног планирања за учествовање јавности, изостаје финансијска подршка таквом учествовању, а поступци нису једнако отворени за јавност, у смислу да сви актери могу једнако да учествују у доношењу одлука. У пракси заинтересовања јавност није у истој равни у односу на инвеститора, који је привилегована страна. Без демократије и партиципације ми нећемо моћи да приступимо решавању ових проблема. Дакле, најпре правовремено и истинито информисање грађана је један ниво партиципације. Следећи ниво је консултовање грађана, односно институционално право грађана да дају примедбе и предлоге како би се ишло ка једном решењу на опште задовољство. Потом ниво партиципације када се усаглашавају закључци заинтересованих страна и надлежних органа. На крају преговарање када се долази до коначног решења, али заједно без наметања одлука. Сви ови нивои изостају при овим процесима. Дакле, прво питање о коме треба водити рачуна је демократско, а потом иде питање управљања ресурсима. Тренутном политиком су угрожени демократија и општи интересе, а самим тим и живот. Ми треба да створимо институционалне облике решавања ових проблема. Такође, ово је и национално питање. Свака нација има право и дужност да штити своју животну средину. Србија има своју земљу коју треба да преда будућим генерацијама, не пристајући на комерцијализацију и испоручивање наше воде и земље корпоративним елитама којима је стало само до профита. То је тренд у читавом свету, али ми морамо колективном вољом тај процес зауставити.

Проф. др Душко Кузовић: Скренућу пажњу на неколико аспеката који се односе на однос државне администрације и народа према питању екологије. Најпре бих хтео да укажем на неусаглашеност законске процедуре у односу на величину пројекта. Наиме, исти је временски портал за једну мини млекару у Гучи и један мега пројекат као што је Јадар. То не може да буде тако и ту грешку у писању законске регулативе би требало хитно исправити. Посматрајући са пословне стране, скрећем пажњу на велику кооперативност власти са инвенститорима и одсуство било какве кооперативности према домаћим инвеститорима. На терену имамо ситуацију да инвеститор плаћа урбанистичку документацију, а урбанизам служи да заштити јавни интерес над приватним. Међутим, у пракси се често дешава да онај ко плаћа и диктира резултат урбанистичке документације. Држава треба да за било какав пројекат води поступак урбанистичке документације и води рачуна о заштити јавног интереса. При том процесу морају да буду питани сви који могу бити погођени тим пројектом. Велики пројекат као што је Јадар пресеца животе људи. Постоји дугорочна и краткорочна планска документација. У краткорочној дискутујемо о веома прецизним активностима покушавајући да ускладимо интересе субкорисника простора. У дугорочној покушавамо да решимо генералне планове да не би постојао страх да ће један план угрозити туђе идеје. Мањкавост те урбанистичке документације је што људе на које ће да утиче пројекат Јадар нико ни за шта није питао. Такође, технолошки пројекат не сме да буде пословна тајна као што је у случају овог пројекта. Технолошки пројекат постројења који ће да угрози од два до четири милиона људи у Србији и у делу Босне и Херцеговине мора бити потпуно прецизан и јасан. Тај технолошки пројекат је основ за било какве наредне студије. На све ово наше министарство ћути што одаје утисак да подржавају интересе стране компаније, а не оне који их плаћају и који су их изабрали. За крај је важно рећи да су округ и локална самоуправа последња линија одбране грађана. Наиме, административна управа није само систем власти, то је линија одбране неког друштва, а у случају Јадра се показало да је потпуно атрофирала и да је забринута само за интересе појединих политичких структура. Због свега овога, овом систему нема поправке, мора се градити поново са новим људима.

Радмила Васић: У области заштите животне средине Србија заостаје за великим бројем земаља света и Европе. Ово за последицу има велико загађење ваздуха, што је најлакше приметити, уништавање водних ресурса, што још не схватамо, загађење земље, коју не ценимо и мало чинимо да је заштитимо. Од свих ових ресурса зависи нам квалитет живота. Од тога како се данас будемо понашали зависи како ћемо у будућности живети. Сви заједно морамо да предузмемо конкретне кораке како не бисмо дошли у ситуацију да сами себе трујемо због затрованих воде, ваздуха и земље. Морам да поменем неколико великих загађивача животне средине: рудници у Бору, Мајданпеку, Костолцу и Обреновцу, Железара у Смедереву, Фабрика “Меи та“ у Баричу итд. Загађења би била далеко мања када би јака држава тражила примену законске регулативе, постављање филтера  и пречишћивача, пре него што се отпад испусти у околину, ваздух и воду. У Београду нас посебно брине изградња спалионице у Винчи, односно решавање проблема градске депоније. Овај проблем свакако треба да се реши, али је то урађено на најгори начин, уговором о јавно-приватном партнерству са француско-јапанским конзорцијумом „Бео Чиста Енергија“ где је предвиђена изградња термоелектране на комунални отпад. Она се већ гради. Предвиђено да се око 510 000 тона комуналног отпада годишње сагори, а нус производи од сагоревања ће, поред постојеће градске депоније, бити депоновани на отвореном. Дакле, имаћемо на само десет километара од центра града нови Обреновац. Такође, проблем је и плаћање које ће трајати наредних двадесет и пет година. Важно је да наведем и пројекте које директно угрожавају воде. Град Београд нема ниједну фабрику за пречишћавање вода, те се сва канализација испушта у Саву и Дунав. Постоји елитно насеље „Београд на води“, које никада није требало да се сагради и који своје непречишћене отпадне воде испушта у реку Саву. Топчидерска река је постала колектор за сву дивљу градњу која се догодила дуж Топчидерке, па сада имамо еколошку катастрофу у Чукаричком рукавцу која још није решена.  Постоје два пројекта која нас брину, а чији су јавни увиди прошли. Први је пројекат којим је предвиђена сеча шуме у Кошутњаку, а други је план детаљне регулације за Макишко поље којим је предвиђена изградња огромног комплекса на 680 хектара на Макишу. У вези са овим нам предстоји борба да поништимо све усвојене планове и позивамо грађане да нас се у томе подрже.
 
Видео снимак целог округлог можете погледати овде: 

 

Инфослужба Двери

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: