Јуче, у уторак 29. јуна, у сали Скупштине општине Стари Град, одржана је промоција нове књиге Бошка Обрадовића под називом „Промена система“.
О књизи су говорили: Зоран Павловић – историчар и уредник издања, Цвијетин Миливојевић – политиколог, Срђан Шкоро – новинар и аутор поговора књиге, Драган Добрашиновић – директор Топличког центра за људска права и демократију и Бошко Обрадовић – аутор књиге. Овом приликом, они су истакли следеће:
Зоран Павловић: Овде смо се окупили, не толико да говоримо о самој књизи, већ о наслову књиге. Тај наслов мучи све грађане Србије већ деценијама, а у неким сегментима чак и два века. Промена система је нешто што наткривљује све дневнополитичке теме, промена система представља кључ за наш опстанак на овим просторима. Навешћу пет тема које су приоритетне, а које морају да се промене у оквиру борбе за промену система: 1) Култ личности; 2) Коруптивна логика; 3) Партијско запошљавање; 4) Неслободни избори; 5) Неслободни медији. Управо је Бошко Обрадовић морао да напише књигу са овим насловом, јер се он још од судентских дана бори за промену система. Морао је да да је напише јер је смисао његовог живота и политичког деловања промена система. Морао је јер је показао да не жели да учествује у овом накарадном систему, а могао је. И као што аутор ове књиге каже – морамо да се боримо за промену система.
Цвијетин Миливојевић: Вечерас сам овде из два разлога. Прво, када ми је Бошко Обрадовић поклонио своју књигу „Промена система“, схватио сам да се ја нечим сличним, али на други начин, бавим. Када сам видео да књига Бошка Обрадовића покрива једну годину од увођења ванредног стања због короне, а да моја књига под називом „Нулта 2020 тачка“ покрива последње две године, схватио сам да се бавимо истом темом. Додуше, он се бави из визуре председника једне озбиљне опозиционе политичке организације. Други разлог је то што мислим да Бошко Обрадовић и Двери, зато што никада нису били у власти, заслужују право на демократску шансу да покушају да се изборе да буду власт. Бошко Обрадовић је у овој књизи врло искрено написао једну врсту партијског дневника Двери и ако пажљиво читате, можете видети како су Двери „дисале“ последњих годину и по дана. Из разговора са господином Обрадовићем, сложили смо се да за изборе морају бити три колоне – једна национална, друга грађанска, а трећа, рецимо, невладине организације. То је битно да не би било расипања опозиционих гласова.
Срђан Шкоро: Добио сам неколико писама и усмених упозорења од тзв. пријатеља из бившег Савеза за Србију да водим рачуна зашто овде долазим јер, по њиховим проценама, Бошко Обрадовић је „легао на руду“, Бошко Обрадовић се продао Вучићу итд… Разлог зашто сам дошао је што ја своје саборце не напуштам, шта год они радили! Бошка Обрадовића сам упознао за време протеста „1од5 милиона“ које су нажалост у опозицији сви заборавили иако су то били највећи протести од 5. октобра 2000. године, а свакако најдужи у последњих 30 година. Изговорићу нешто што ће вас можда зачудити, а тиче се промене система и разлога зашто до те промене система не долази, а то је зато што 8. седница још увек није завршена. Ми живимо рат 8. седнице између палих анђела – Стамболићеваца и ових који су наводно победили – Милошевићеваца. Све около су деривати тог сукоба. Постоји једна анационална, тзв. грађанистичка струја и друга, тзв. националистичка. Обе су антидржавне, антинародне, антисрпске и антидемократске. Искрено се надам да ћемо доћи до толико дуго чекане промене система.
Драган Добрашиновић: Када сам прочитао књигу, морам признати да ме је то мало растужило. Очекивао сам да ће то бити књига о Црњанском или Николају Велимировићу, зато што мислим да је Бошко Обрадовић неупоредиво талентованији него што се то може видети из ове књиге. И у том смислу мислим да је Бошко Обрадовић пример жртве система за чију се промену толико бори. Живимо у свету у коме талентовани, даровити људи морају да се баве релативно баналним стварима. Неки ће рећи да политика није банална. Али ако све своје дарове и таленте сведемо на политику, дођемо до суштине ствари – уместо да се бавимо тако дивним људима, ми се бавимо нпр. Небојшом Стефановићем. То је драматична банализација живота. Морам да кажем да се, у политичком свету, све ове године само један човек истрајно борио за промену система, а то је Бошко Обрадовић. Неко то назива наивни оптимизам Бошка Обрадовића, али је добро што имамо једног таквог наивно оптимистичног човека на политичкој сцени. То показује да није све готово и да није све пропало, да има наде и да има људи.
Бошко Обрадовић: Ово је једна врло необична промоција књиге, а што је за мене изузетно драгоцено. Наиме, они који о књизи говоре, полемишу и са књигом и са аутором, говоре критички и то је једна нова култура дијалога. Тиме сви ми овде заједно показујемо један политички пут којим би Србија требало да крене у једном времену које би било нормално јер време и политички живот у Србији данас нису нормални. Веома је важно да нагласим да, изузев проф. Павловића као уредника књиге, нико од присутних говорника није члан Српског покрета Двери и они представљају цвет непокорене, усправне Србије. Што се тиче самог наслова књиге, морамо прво да поставимо питање који систем ми заправо мењамо? Да ли онај који је направио СНС у последњих девет година? Да ли систем од 5. октобра 2000. године? Или можда систем од 1990. године? Или можда вреди размишљати о промени истема од 1945. године? Јер, како је говорио Антоније Ђурић „Комунизам је пао, али се комунисти сјајно држе“ и „Стара УДБа, нова демократија“. То су класици наше политичке мисли који су потпуно занемарени. Без обзира на бројне промене власти, корумпирани политички систем је увек остајао исти. Зато је моја кључна порука да овде више није довољно променити власт, већ да је након промене власти неопходна суштинска, коренита, радикална промена комплетног корумпираног политичког система!
