Сведоци смо свакодневних апсурда и неправди које се спроводе у нашој земљи. Трудимо се да не будемо само неми посматрачи. Али…
У овој нашој прелепој Србији, земљи која нуди невиђене могућности за стварање, земљи коју је Бог обдарио водом, природом, плодном земљом и прелепом климом, у тој нашој Србији, последњих пар година дешава се нешто што би сваког домаћина требало да забрине и натера да се запита, „колико смо сами томе допринели?“ Колико смо својим ћутањем допринели да нам деца одлазе у свет, да их родитељи све чешће гледају преко камере, да нам домаћинства остају празна? Поред тога што нам млади беже из земље (јер то јесте бег), код нас се већ дуго бележи пад наталитета. У економској ситуацији у коју је земља доведена последњих 30-ак година, а драстично убрзано пропадање, као и продаја општих државних добара у последњих 8 година, тренутна владајућа гарнитура сети се оних који представљају живот једне земље – деце, само пред изборе, тј. када треба осмислити неки „срцепарајући“ слоган. И ту сва ангажованост за децу, породицу, опстанак државе – престаје! Уместо да се свим снагама, па ако треба и по угледу на суседне земље, усмери на подстицај младим паровима за проширење породице, ова „владајућа клика“ чини све да се ти храбри људи који су се осмелили да имају породице са више од двоје деце, једног момента почну осећати кривим због тога, јер у својој земљи, са непрегледним могућностима и са личним способностима, „закон и власт“ им не дозвољава просперитет!
Један од последњих срамних случајева одговорних институција под патронатом једне партије, десио се ових дана у Новом Саду. Надлежна установа ОДБИЛА је молбу мајке петоро деце, Виолете Сремац из Новог Сада за дечији додатак, под изузетно нехуманим, чак увредљивим образложењем, да размак између рођења деце не одговара „по закону“ за доделу дечијег додатка?!
Ако се осврнемо само према северном суседу – Мађарској и погледамо колико та држава брине о породици и деци, да ли треба да нас чуди одлазак младих из Србије? Када упоредимо природне могућности које има Србија у односу на земље у окружењу, да ли треба и даље да ћутимо на овакве неправде као што је ова која је задесила ову новосадску породицу, а они нису усамљени? Да подсетимо, док нам се рађају деца – ова земља ће живети. То ће једног дана бити стручњаци у разним областима, радници, ствараоци. Својим залагањем пуниће државне фондове, између осталог и пензиони фонд. Да ли имамо право да очекујемо нешто од ове деце једнога дана?