Говор проф. др Александра Липковског, члана Политичког савета Двери, на конференцији за новинаре приликом представљања програма Двери о образовању и култури
Као што је рекао председник Двери, ја сам дугогодишњи пријатељ Двери, још од њихових почетака на Машинском факултету на Универзитету у Београду и драго ми је да могу увек да допринесем неким својим виђењима, ставовима, коментарима и предлозима, у овом случају, њиховом просветном програму. Ја сам дуго већ у просвети и практично цео свој радни век, четрдесет година, радим на Универзитету у Београду, али бавим се и питањима основног и средњег образовања кроз свој ангажман у Просветном савету и разним другим структурама.
Први коментар о данашњем систему просвете тиче се примопредаје дужности у Министарству просвете Србије. Недавно смо имали прилику да чујемо како претходни, одлазећи, министар предаје руковођење министарством новом министру и чули смо да је ситуација у образовању у Србији одлична. Такође, да се они надају да ће бити још боља тако што ће искористити све ресурсе, којих много има, дакле добрих кадрова, у Министарству просвете. Наравно да добрих кадрова у Министарству просвете има, али није све у тим добрим кадровима који не могу да дођу до изражаја. У суштини, ситуација у образовању у Србији је катастрофална. Као професор Математичког факултета већ деценијама, између осталог, предајем студентима на првој години студија. Предмет који предајем зове се „Линеарна алгебра“, то је један од фундаменталних предмета на студијама математике, без кога не може да се иде напред. Знање које показују студенти у првој години, на самом почетку својих математичких студија је, из годину у годину, све ниже и ниже. Шта то значи? То значи да средња школа све слабије обавља свој задатак припреме ђака за студирање, а нарочито мислим на општеобразовну школу, типа гимназије. Када погледате шта се дешава у средњој школи, видите да професори математике, са којима имам пуно контаката, кажу: „Па да, али ми не можемо да идемо напред, јер основна школа не обавља добро свој посао, јер нам из основне школе стижу ђаци који не знају оно што је требало да науче.“ Кад одете у основну школу и питате, а и то радим јер имам доста контаката и са наставницима старијих разреда основне школе, они кажу: „Како ми да радимо са децом која не знају таблицу множења и не само таблицу множења, него не умеју ни да пишу?“ Тако смо дошли до првих разреда основне школе и видимо да се и ту функција образовања једноставно деградира, јер деца, у прва четири разреда основне школе, ако ништа друго, треба да науче да пишу и рачунају. Све остало није толико важно колико те две основне компетенције. Видимо да то није случај.
Свако се запита зашто је то тако. Ако погледате развој ситуације у последњих двадесетак година, видимо да је непрекидно на делу некаква реформа. Стално реформа, реформа основне школе, реформа средње школе, реформа гимназије, реформа универзитета… Шта стоји иза тих реформи? Номинално, иза тих реформи стоји демократизација образовања и претварање образовања у сервис за стицање некаквих компетенција. То је оно што је, према мом мишљењу, дубоко погрешно. Образовање, као што смо више пута чули, јесте друштвено, национално и народно добро. То је модерна Србија последњих двеста година и мало више врло добро осећала. Од постанка модерне српске државе, уз разноразне проблеме и прекиде, све до данашњег дана, односно почетка ових реформи, имали смо ситуацију да је образовање друштвено добро и да оно има једну аутономију, пре свега, уз можда неке идеолошке проблеме у социјалистичко време, али у домену технике и природних наука имали смо потпуну аутономију и један врло квалитетан рад. Тај рад је некако дошао под знак питања почев од онога што математичари често зову ПЕПСИ реформе, односно педагошко-психолошке реформе, које су почеле негде почетком 21. века. Оне нису дошле из наших психолошких и педагошких кругова, већ су оне увезене. У ствари, ради се о једном моделу школовања који почиње причом да је центар школовања дете и да се све треба подредити детету и његовим интересима, а завршава причом у високом образовању да је образовање роба и да ми морамо да се понашамо као некаква производна институција која производи робу, која се зове знање код наших полазника, а да онда та произведена роба учествује у робној конкуренцији на светском нивоу. Према мом осећању, то је дубоко погрешно становиште. Нећу улазити у причу о Болоњској декларацији и положају наставника. Наставници су потпуно обесправљени. Наставник данас и наставник пре четрдесет година, када сам ја завршавао факултет, су две различите категорије. Не односи се то на њихов материјални положај. Материјални положај наставника никад није био Бог зна како добар, али је био задовољавајући. Међутим, морални положај или положај у вредносном систему наставника, који су некада били аутономни, могли да доносе одлуке у школи, могли да кажу: „Ти заслужујеш 5, ти си за 3, а теби ћу дати 1 ако не поправиш своје знање или ангажованост.“, данас су потпуно подређени притиску споља. Тај притисак долази од више инстанци. Из школе од директора, који се труди да школи обезбеди што већа финансијска средства, па врши притисак, јер се просечна оцена користи као параметар у додељивању финансија школи. Дакле, труди се да просечна оцена буде што боља. Од министарства које врши притисак на директора и друге, дакле, један ауторитарни став има. Од родитеља, који такође у целом поремећеном вредносном систему, виде само оцену као исход образовања која треба да обезбеди пролазак на следећи ниво образовања.
Према мом мишљењу, цела ситуација је постављена наопако. Слично је и у високом образовању где имате урушавање аутономије универзитета. Имате велико уплитање извршне власти у процесе на универзитету који би морали да буду потпуно аутономни, независни и где би принципи квалитета, научне заснованости и некаквог моралног интегритета универзитетског наставника требало да буду главни. Значи имамо потпуно урушавање система за разлику од онога што нам приказују у средствима информисања, где кажу да је све добро, само може да буде још боље. Наравно, ми сви знамо да је све јако лоше и да тешко може да буде још горе, али увек може горе нажалост.
Шта да се ради у овој ситуацији? Апсолутно подржавам скоро све што се чуло пре мене, можда бисмо могли о нечему да дискутујемо да ли то баш тако треба или не треба, али главни циљ образовања је да се врати на централни положај у друштву – да то буде главна друштвена вредност и мотив за даљи развој националне компоненте српског друштва у целини. Мислим материјални, културни и научни развој, без образовања тога просто нема. Шта се уместо тога дешава? Ми смо увек имали јако способну децу. Не знам да ли то има везе са поднебљем, са претходним образовањем, са не знам ни ја чиме, али та способна деца су данас у врло тешкој ситуацији. Зато што се образовање прилагођава, не бих чак рекао ни просеку, него доњој маргини могућности деце у школама, управо због разних притисака о којима сам говорио. Они способни и квалитетни су у ствари угрожени. Они не добију довољно у школи, они не добију довољно на универзитету и они после окончања универзитета немају много избора зато што знање није валоризовано на одговарајући начин. Шта значи валоризовано? Значи и кроз радна места и кроз плате, а и кроз статус у друштву.
Кад имате ситуацију у друштву да полушколовани и лоше школовани воде државу и воде Владу и министарства, онда они добро школовани и паметни гледају да побегну одавде. Дакле, чак није ствар ни у материјалној подлози, у томе да ли има места за њих у индустрији, можда би се места и нашла, али је проблем у статусу знања и стручности у овом друштву, е то мора да се промени. Ако се знање и стручност не буду поштовали, тешко нама.
Да се вратим на апсект финансија. Неко је поменуо стратегију образовања. Ја сам у разним стратегијама учествовао силом прилика или био у многим структурама које су одлучивале, почевши од Управе Универзитета у Београду, па преко Министарства просвете и Националног просветног савета. Проблем је што те стратегије имају неколико компоненти које се стално гурају под тепих. Најважнија компонента, чини ми се, јесте финансирање образовања. Ако не повећате финансирање образовања из буџета, ја бих рекао двоструко у овом тренутку, нећете имати бољитак. Дакле, мора постојати свест о томе да се образовање мора финансирати из буџета, не из кредита, не из средстава страних фондова и помоћи, а то се управо дешава. Страна средства, страни дародавци, страни кредитори финансирају, држава сматра да је то фино јер можемо буџет образовања да попунимо, а да не користимо средства из нашег буџета, али страни дародавци и кредитори спроводе у ствари своју агенду. Та агенда је управо ово о чему сам говорио – издвоји оне најспособније, пошаљи их тамо негде, а ови што овде остану они ће се сналазити некако, ми ћемо њима лако да управљамо. То је једна колонијална политика коју морамо да прекинемо. Та колонијална политика нас одводи на ранг некадашњих колонија у Африци. Та савремена колонијална политика је нешто чему се свака држава, која има стратегију свог унутрашњег развоја, мора супротставити. Ми се томе не супротстављамо, дакле имамо једну колонијалну политику у сфери образовања. У ту политику спада основно, средње и високо образовање. Ја сам својевремено, као проректор у тиму ректора Дејана Поповића, радио на писању Закона о високом образовању. Тада је министар Жарко Обрадовић дао универзитетима да сами напишу предлог закона и ми смо на томе радили врло озбиљно и предано, наравно постојао је политички притисак да се Болоњска декларација узме у обзир, али с друге стране, ми смо врло пажљиво процењивали штете и мени се чини да је тај први Закон о високом образовању, чини ми се, из 2006. релативно добар. Успео је да интегрише Болоњску декларацију, али је и задржао ону аутономију, пре свега, Београдског универзитета који чини половину целог високог образовања у Србији и по кадровској и по студентској бази. Ми смо тада били изразито против студирања на даљину. Шта ми данас имамо? Ми данас имамо студирање на даљину као императив, а при томе нико не поставља питање какав је квалитет тог студирања. Квалитет студирања на даљину је много нижи од студирања уживо и последице тога ћемо тек видети у периоду који долази. То се не односи само на високо образовање, већ и на средње и основно. Нажалост, КОВИД-19 нас гура у једну врло незавидну ситуацију што се тиче образовања. Друго, Министарство просвете се није, благо ћу рећи, снашло да сачува квалитет образовања у Србији, већ је подлегло утицајима, могу назвати, две мафије. Једна је информатичка мафија, која за свој интерес има имплементирање што више рачунара, интернета и свих информатичких ствари. Друга је грађевинска мафија, која са друге стране, има интерес да се школама одузме што више простора, да се што више школског простора пренамени, да се не отварају нове школе, да се пребаци у приватну сферу свака државна иницијатива за отварање нових вртића, школа и факултета. Те две компоненте имају изузетно погубан ефекат на образовање. Имате у школама, чак и у овој ситуацији КОВИД-19, проблем простора, а притом много школског простора у Београду је неискоришћено и пренамењено. Имате ситуацију са плацом на Новом Београду поред Факултета драмских уметности, који је годинама био предвиђен за високо образовање, а сада је одједном пренамењен. Влада га је пренаменила, то ће сада бити простор за Министарство унутрашњих послова.
Дакле, имате ефективно угрожавање образовања из свих могућих државних структура. Уместо да имате подршку, да имате повећање буџета, повећање плата и финансијско обезбеђивање самих школа, имате контра ситуацију. То мора да се промени.
проф. др Александар Липковски
Члан Политичког савета Двери