Српски покрет Двери сматра да је већина системских, законских и стратешких решења која уређују положај особа са хендикепом у Србији постављена на начин који не омогућава њихово укључивање у друштво, као што не пружају ни адекватне системе подршке, како би се створило друштво једнаких шанси.
Већина тих решења заснива се на тзв. милосрдном моделу који се темељи и завршава на социјалној помоћи, уместо на инклузивном моделу којим би се финансирао хендикеп и сервиси подршке. И сам назив „инвалидитет“, који се системски користи, показује непостојање свести ни код власти ни код већег дела друштва за положај и потребе особа са хендикепом за оснажењем и укључивањем, посебно у сфери образовања, запошљавања и самосталног живота.
Примена концепта инвалидитета и тзв. милосрдног модела који се у Србији најчешће примењује је у супротности са Конвенцијом Уједињених нација о правима особа са хендикепом из 2006. године као темељним међународним документом који је Србија ратификовала. И многа акта која треба да спрече дискриминацију особа са хендикепом се услед недостатка свести и знања погрешно примењују и тумаче. Према концепту инвалидитета у Србији у свим категоријама има мање од 300.000 људи, док је стварни број особа са хендикепом много већи, па готово 65% особа није препознато кроз признавање права на подршку, јер велики број њих има тзв. невидљиве хендикепе попут хроничних болести и стања, канцера, дисклексије, дисграфије, анксиозности, епилепсије и др.
И образовање и тржиште рада су посебна препрека за особе са хендикепом, јер нису адекватно заступљени и најчешће не могу да остваре право на подршку због чега су изложени додатном ризику од социјалне искључености и сиромаштва. Запошљавање особа са хендикепом не треба, као до сада, да буде решено репресијом и санкцијама према послодавцима и плаћањем паралелног пореза послодавца јер то не доприноси остварењу права на запошљавање, већ се Двери залажу за субвенције послодавцима који запошљавају особе са инвалидитетом. О раскораку између декларативног признања права на подршку особама са хендикепом са реалним стањем говори и минимално учешће особа са хендикепом у високом образовању и у студентским организацијама, док о примени сервиса подршке говоре и минимална буџетска средства која се, како на републичком, тако и на локалном нивоу, користе за подршку особама са хендикепом у средњем и високом образовању.
Српски покрет Двери се у свом Социјалном програму „За државу која брине о својим грађанима“ посебно бави мерама за развијање адекватних система подршке и система укључивања особа са хендикепом који је треба све више да замењује постојећи систем директних социјалних давања који дискриминацију само продубљује. Поред других мера, Социјални програм Двери предвиђа подстицајне мере послодавцима за запошљавање особа са хендикепом уместо постојећих санкција, прилагођавање радног времена и радног места и сервиса подршке за особе са хендикепом, увођење обавезе инвеститора да део изграђених станова буде прилагођен потребама особа са хендикепом, увођење обавезне накнаде за продужено родитељство у висини просечне зараде за родитеље без примања који брине о детету са тешкоћама у развоју, персоналне асистенте који треба да олакшају укључивање особа и деце са хендикепом у образовни систем, подстицање спорта и рекреативних активности за особе са хендикепом, напредне методе за подстицаје и рехабилитацију особа са хендикепом и деце са тешкоћама у развоју, попут дружења са животињама, боравка у природи, модерних облика групних терапија уз персоналне асистенте и др.
Да би се Србија укључила у ред демократских и цивилизованих земаља, потребно је да више од милион грађана Србије који имају неки од облика хендикепа у својим правима постану не само декларативно равноправни, већ и једнаки у могућностима да та прокламована права остваре. Двери ће бити гарант остварења права и системске подршке, пре свега у области образовања, запошљавања и самосталног живота особама са хендикепом у Србији.
проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери