Након „ниских страсти“ у Овалном кабинету и неовлашћеног потписа на нечему што се назива Вашингтонским споразумом, а заправо представља корак до предаје дела државне територије, уз прећутно признање статусног услова представнику окупиране српске територије, и уз помоћ да та територија буде и од Израела призната за државу, након предизборног поклона учињеном председнику Трампу, у виду кршења међународног права од стране Србије и окретања леђа кинеској „браћи“ , руским „пријатељима“ и читавом арапском свету, након мучних сцена и јавне бламаже којој је грађане Србије, по ко зна који пут, изложио уз подршку непостојеће и неуке Владе, а прогласивши то још једном „великом победом“ своје велике памети, председник Србије је по повратку у домовину и најсиромашнијим грађанима Србије понудио обећање да ће у рецесију изазвану пандемијом КОВИД-19 ући са већим платама и пензијама.
У истом дану су двојица министара непостојеће српске Владе саопштила две важне вести. Обе ове одлуке су на доношење чекале повратак „победника“ из Вашингтона који је „пресекао“ све дилеме. Прва вест је да су мучни и дуги преговори чланица трипартитног Економско-социјалног савета завршени неуспехом. Репрезентативни синдикати нису успели да приволе Унију послодаваца да 350.000 радника у Србији који раде за минималну зараду оспособе да за своју плату могу да купе ни минималну потрошачку корпу чија је вредност у Србији 37.000 динара. Минимална зарада је одлуком непостојеће Владе повећана за 2.156 динара а цена радног сата у Србији је са 1.46 евра повећана за десет центи и сада износи 183,9 динара (1,56 евра). Другу важну вест је истога дана саопштио бивши доктор наука и министар финансија у непостојећој Влади. Ова се вест односи на пензионере као други део српске најсиромашније популације. Као доказ да техничка Влада брине о својим најстаријим суграђанима, бивши др Синиша Мали саопштио је да ће се од наредне године и пензије увећати за готово 6%, па ће пензионери моћи да у економску кризу уђу са „швајцарским моделом“ пензије. Изрекао је и да ће онима који доживе 2025. годину просечна пензија бити 440 евра.
Оба ова обећања, и повећање висине минималне зараде у Србији и најављено повећање пензија, представљају део „поствашингтонске“ стратегије која треба да српску јавност припреми за коначни тренутак потписивања тзв. правно обавезујућег споразума тј. потпуне предаје Косова и Метохије уз амортизацију сваке могуће домаће реакције.
Режим СНС-а је за осам година своје владавине јавни дуг државе удвостручио, и од 15,4 милијарди ЕВРА, колико је он износио 2012. године, довео до дуга од 31,3 милијарде ЕВРА или 52% бруто друштвеног производа. Проценат младих међу незапосленима је највећи у Европи и износи 25%. И цена рада у Србији је једна од најнижих у Европи. Радно законодавство је раднике свело на ниво сиромашних плаћених робова, а Србију и сам њен председник рекламира као земљу јефтине радне снаге. Порез на зараде као и доприноси које запослени и послодавци плаћају на бруто зараде износе 47,5% што значи да држава узима 63% нето плате сваког запосленог.
Повећање минималне цене рада у Србији неће приметно побољшати положај ове категорије радника који су запослени, али и истовремено и сиромашни. Неадекватност и неселективност мера за превазилажење економске кризе ће велики део послодаваца навести да отпуштају запослене, посебно у најугроженијим секторима услуга, саобраћаја, транспорта и туризма. И Међународни монетарни фонд предвиђа отпуштање више од стотину хиљада запослених у Србији. Упоредо са повећањем минималне зараде на 32.156 дин (273 евра) предвиђено је и повећање неопорезивог дела зараде на 18.300 дин.
Обећање министра финансија да ће се пензије повећати, налази се на другом крају ваге фискалне стабилности. За онолико колико се, због отпуштања радника, буде смањивао прилив пореза и доприноса на плате смањиваће се и део буџета из кога се пензије исплаћују.
Уместо манипулацијом подацима и приказивањем параметара привредног раста „највећег у Европи“ непостојећа Влада би требало да се позабави начинима за смањење стопа пореза и доприноса на зараде, али и увођењем прогресивног опорезивања. Само тако држава може да растерети послодавце и тиме спречи не само отпуштање запослених, већ и банкрот привредних субјеката у условима кризе изазване пандемијом. Смањењем стопа пореза и доприноса кроз повећање неопорезивог цензуса, као и укидањем великог броја парафискалних намета (којих је преко хиљаду) смањиће се расходи и омогућити опстанак и даље стицање конкурентске предности на тржишту.
Држава која заиста брине о пензионерима пре било каквих обећања „швајцарских пензија“ морала би да пензионерима најпре врати новац који им је противно Уставу и законима Републике Србије одузела и претворила их у највеће жртве фискалне консолидације Србије.
Очито је да ће и повећање износа минималне зараде у Србији, чији ће трошак сносити послодавци, и обећање о повећању пензија о коме ће последњу реч имати наредна неизвесна година, бити још једно опсенарство режима СНС који треба да за „ђинђуве и стаклене перле“ поклони део своје територије.
проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Двери