Правни аргументи и анализа предложеног Нацрта Закона о истополним заједницама показују да се ради о противуставним, незаконитим и нелегитимним предлозима. Сваки од метода тумачења правних аката, које студенти права уче већ на првој години факултета, и језички и нормативни и историјски и упоредно-правни метод, као и циљно (телеолошко) тумачење текста Нацрта Закона о истополним заједницама доводе до истих резултата – увођење ових закона у правни систем захтевало би измену Устава Републике Србије, противно је позитивном праву, па, стога, једини оправдан начин за решење овог, пре свега, демократског питања јесте референдум, на коме би се питање легализације брака особа истог пола, подвргло тесту воље свих грађана Србије.
Језичка и нормативна анализа Нацрта Закона о истополним заједницама говоре да правни институт тзв. „истополне заједнице“ представља само еуфемизам – друго име за „брак“ између партнера истог пола. На истополну заједницу примењују се сви институти породичног и наследног права, а и сама дефиниција из Нацрта Закона говори о истополној заједници, као о „заједници породичног живота“(чл.2) а на који се примењују правила из наследног и породичног права. Иако се не користе термини „брак“ и „породица“ ова се заједница партнера истог пола и правно и фактички са браком и породицом изједначава. Нацрт Закона садржи већину института Породичног закона – осим усвојења. То ће се остварити у следећем кораку.
Кључни аргумент у прилог тврдњи да Нацрт Закона изједначава брачну са истополном заједницом је како текст Нацрта Закона одговара на једноставно питање: Може ли се бити и у брачној и у истополној заједници? Чланом 8 ст. 3 Нацрта Закона наводи се да је једна од сметњи за склапање истополне заједнице то што је „ једно од лица у браку или регистрованој истополној заједници“. И чл. 17. позитивног Породичног закона каже: „брак не може склопити лице које је већ у браку“. То је потврда о истоветности брака и „истополне заједнице“.
И права и обавезе која се признају истополним партнерима су готово истоветна онима која имају брачни или ванбрачни партнери, осим права на усвојење. Основни разлог увођења истополних заједница је остварење економских интереса партнера и њихова посебна државно-правна заштита. Истополна заједница се региструје пред матичарем, у свечаној форми, али се она може и разргнути пред матичарем, за разлику од супружника, који до развода брака могу доћи само путем суда. Сва решења закона стварају правну аналогију за браком и са породицом, па се тако признаје и нерегистрована истополна заједница, на исти начин као што породично и наследно право изједначавају брак и ванбрачну заједницу. Питања односа деце и истополних партнера, подизање и васпитање деце у истополним заједницама регулишу се као “односи чланова породице“, штите се од насиља у породици, а примена породичног и наследног права односи се и на питања издржавања, старатељства, наслеђивања, имовинских односа у истополној заједници, а и жалбе се подносе Министарству за бригу о породици.
У многим детаљима Нацрта ова се заједница чак и фаворизује у односу на брачну и ванбрачну заједницу – право наслеђивања између партнера постоји и код нерегистроване заједнице, док то са партнерима у ванбрачној заједници није случај, ова заједница се може раскинути и споразумно пред матичарем, што за брак није случај, а све повластице које важе за породице морају важити и за истополне заједнице (пореске, материјална помоћ и др).
Тумачење Нацрта Закона о истополним заједницама применом историјског метода казује да припрема за доношење овог закона траје јако дуго, а да се српско друштво на све начине припремало да овакав закон прихвати. Једна од најопсежнијих студија из 2013. године, поред упоредно-правног приказа, садржи и Модел закона о регистрованим истополним заједницама који садржи готово истоветна решења као и актуелни Нацрт Закона о истополним заједницама.
Упоредно-правна регулатива истополних партнерстава у Европи показује велику шароликост. Нису све европске земље регулисале на исти начин ове заједнице, па док неке, попут Данске и Холандије још од 1989. године регулишу истополне бракове, са друге стране, четрнаест европских земаља регулише истополна партнерства или поједина права истополним партнерима, док шест европских држава (Пољска, Словачка, Румунија, Бугарска, Литванија и Летонија) не прихватају други облик брака сем традиционалних, а ограничена права истополним партнерима признају посебним законима (закуп заједничког домаћинства, посете у болницама, одбијање сведочења за „најближу особу“ и др). Како се на више референдума у неким земљама (Словенија, Хрватска) већинско становништво изјаснило против истополних бракова, у једном броју земаља истополна партнерства су озакоњена, али највећи број земаља не дозвољава усвајање, вештачку оплодњу, као ни хранитељство истополним партнерима.
И телеолошко (циљно) тумачење Нацрта Закона о истополним партнерима указује на намеру предлагача да, без обзира на уставна и законска ограничења, уведе институт истополног партнерства у правни систем земље и да га у личним и у имовинским правима и обавезама изједначи са браком. Поред тога, након увођења овог института у српски правни систем, круг права истополних партнера наставиће да се шири у смислу признања преосталих породично- правних института – усвојења и хранитељства. Од тог момента истополне заједнице (бракови) постаће равноправни субјекти државне заштите, попут субвенција за вештачку оплодњу и државне пронаталитетне политике.
Нацрт Закона о истополним заједницама само је друго име за озакоњење брака између особа истог пола. Ова су решења супротна не само српском Уставу и позитивном праву, већ и свим традиционалним и општеприхваћеним вредностима на којима почива српско друштво, али и хришћанским, као и нормама других традиционалних вероисповести, као и породичним вредностима, које уживају посебну друштвену заштиту. Увођење овако значајних измена у српски правни систем, захтева далеко озбиљнији приступ, дијалог и на крају референдум на којима би грађани Србије изрекли свој став о промени парадигме брака и породице.