Највећи узрок сиромаштва српских грађана, њихове неслободе, нестајања нације и одласка најквалитетнијег дела становништва у иностранство је висока корупција у Србији, а по њеном степену у 2020. години, Србија се налази на 94. месту од 180 земаља.
Према истраживањима Топличког центра за демократију и људска права, у току 2020. године Народна скупштина је ратификовала 17 финансијских међународних уговора чија је вредност преко 2 милијарде евра, док је у 2019. години број тих уговора био мањи (11), али је укупно задужење приближно исто. Највећи број уговора у 2020. години закључен је са Банком за развој Савета Европе (4) и задужење Србије по ова четири уговора износи 494.000.000 евра, док је само уговором са Владом Републике Француске извршна власт задужила земљу за 581.000.000 милион евра. Овим, највећим појединачним задужењем са француском Владом, Србија се обавезала на изградњу тзв. “приоритетних стратешких пројеката“ од којих само прва фаза пројекта „Београдски метро“ кошта близу пола милиона евра, док је остатак намењен пројекту аутоматизације електродистрибутивне мреже, уз учешће „Електропривреде Србије“. Због чега сиромашни грађани Србије под најгорим кредитним условима треба да финансирају изградњу београдског метроа, кад већина њих нема пара ни за аутобуску карту до Београда?
О подређеном положају државе као зајмопримца у овим уговорима говори и само један од 28 уговора, који је потписао Синиша Мали са Европском инвестиционом банком. У тзв. „Финансијском уговору Повезане школе у Србији“ држава ће овој финансијској институцији дуговати преко 111.000.000 евра, а до када, не види се јасно. Број штетних и предаторских клаузула у уговору је огроман. Поред сакривене каматне стопе и укупног износа дуговања, Уговор садржи и бројне штетне клаузуле, попут оне о административној накнади за превремену отплату кредита, тешке клаузуле о аутоматској доспелости дуга, забрани да Србија тражи поравнање или да има противпотраживања. Ни на овај наведени, као ни на осталих 27 уговора закључених без конкуренције, не примењује се право државе Србије, већ је меродавно право право земље даваоца кредита, у овом случају „закони Великог Војводства Луксембург“, а форум за решавање спорова је Европски суд правде, уз претпоставку коначности одлуке и уз одрицање државе Србије од права на приговоре.
Међу овим споразумима посебно су коруптивни и за Србију штетни уговори закључени са кинеском Ексим-банком за изградњу топловода Београд – Обреновац са кинеским извођачем, вредан 165.000.000 евра и уговор о кредиту са турском Ziraat Bankasi A.Ş. и Denizbank A.Ş. за изградњу деоница на ауто путевима, а у којима је извођач турска фирма. Везани комерцијално-финансијски уговори, у коме се скупи пројекти изградње ауто-путева додељују без тендера међународним извођачима, а њихов је услов уговор о кредиту Србије са њиховом извозном банком, посебан су специјалитет и „омча око врата“ дужника тзв. „кинеских кредита“ у чијој се дужничкој клопци Србија већ налази и то са 5 милијарди евра.