Иако не постоји потпуна паралела у ситуационо-контекстуалном, програмском и персоналном смислу, одређена структурна аналогија јесте евидентна – Бошко Обрадовић се може упоредити са Војиславом Коштуницом, и зато јесте најбољи председнички кандидат којег Србија има.
Ситуационо-контекстуални аспект пред изборе 2000. године указује да се Србија налазила у стању националног, економског, социјалног и културног слома. Тада је излаз потражен у новој платформи за излазак из кризе кроз приступање Европској унији. Данас, пуних 20 година након “улажења” Србије у ЕУ, након одвајања Црне Горе из заједнице са Србијом, након нелегалног проглашења независности Косова, које су подржале најмоћније силе ЕУ, а затим и након стицања статуса кандидата за улазак у ЕУ – Србија је ауторитарна држава са заробљеним институцијама, сиромашна, културно девастирана и национално понижена. А то је чудан исход, пођемо ли од чињенице да је ЕУ све време имала контролу над политичким процесима у Србији од 2000. године до данас, зар не?
Коштуница је победио на платформи наде у Запад. Грађани Србије данас ту наду немају, препуштени једном клептократском режиму и његовом картелу на милост и немилост. Данас чак и тзв. “про-европске” странке наступају све чешће са анти-ЕУ расположењем, које иде од евро-реализма до отвореног евро-скептицизма, одричући се своје одговорности за тренутно стање. Бошку Обрадовићу је данас неупоредиво теже него што је то тада било Коштуници: Бошко Обрадовић нема ни финансијску ни медијску подршку Запада, нити било кога другог, док су партнери из опозиције пуни ресантимана према Обрадовићу и кратковидо гледају да на сваки начин умање његов доказани политички потенцијал. Са друге стране, сами грађани Србије су управо због катастрофалног владања у последњих тридесет година изгубили поверење и у политику и у политичаре.
И управо на овом месту долазимо до предности Бошка Обрадовића над осталим председничким кандидатима. Двери нису никада биле на власти и не сносе одговорност како за катастрофу 90-их, тако ни за наставак те катастрофе “другим средствима” од 2000. до 2021. године. Коштуница, такође није био на власти, и био је препознат као нов, иако и дуго и квалитетно присутан у јавности као политички актер. Другим речима морални монопол Коштунице поседује и Обрадовић, и од свих, једино он на читавој српској опозиционој сцени. Све то Бошко Обрадовић поседује, али и уз енергију својствену само њему, а која увек галванизује политичко поље.
Поред тога, и идејно-вредносна легитимациона формула Војислава Коштунице, врло је блиска Обрадовићевој, иако није идентична. Са једне стране она је национално-конзервативна, она је за очување суверености Србије и српског народа у целини, као и Српске православне цркве. Са друге, то су демократске вредности, грађанске слободе и права која њихове политичке агенде такође спајају. Уз залагање за војну неутралност и борбу за очување КиМ у саставу Србије, то већ јесте врло слична победничка платформа. Оно што је различито, јесте да Двери ипак делују у постмодерном контексту, да га препознају и имају ангажованији социјални став заснован на економском патриотизму, породичној политици, већем урбаном активизму и локалној демократији, који уз еколошки патриотизам као дела програмске агенде Двери, чини од Бошка Обрадовића заступника јавног интереса грађана Србије, можда и у већој мери него што је то Коштуница био уочи 5. октобра. Двери се залажу за лустрацију. То Бошка и Коштуницу разликује, такође.
Највећи проблеми Бошка Обрадовића и Двери јесу производња перманентне стигме у јавности, како режимској тако и “независној” као и одсуство “наклоности” медија како режимских тако и “независних”. Коштуница је преко ноћи постао миљеник медија, док Бошко свакодневно трпи беспризорне нападе и принуђен је да доказује очигледно.
А очигледно јесте да је председник Двери стваран, да никад није издао земљу, никад пљачкао народ, никад поседовао медије, никад био Вучићев министар. Учествовао је на свим демонстрацијама против режима Александра Вучића. Многе предводио и лично организовао са саборцима. Оснивач је Савеза за Србију, где је показао и себе лично и Двери, као лидера и организацију који потурају главу тамо где нико други није смео и како раде и како се боре за општу ствар. Двери нису криве за распад тог Савеза, нити су криве што није било заједничке платформе за преговоре о изборима са ЕУ, нити су криве што данас нема једне опозиционе колоне. То одлично знају сви. То питање Србија мора данас да адресира другим опозиционим странкама и лидерима који су разбили то јединство. Из ког разлога, то је за нас још увек тајна. Бошко Обрадовић је једини лидер српске опозиције који је био позван да учествује у дијалогу о изборним условима и са влашћу и са европарламентарцима.
У Србији је данас на делу покушај да се дискурзивно произведе поларизовани хегемонијски наратив: са једне стране (псеудо) национални режим, са друге стране (псеудо) грађанско-демократске странке и анархо-либерални комесари. Чини се да су ова два привидно једино могућа пола, привидно у непрестаном обрачуну, заправо креирана “дубоким” Споразумом о узајамном нападању између владајућег и бившег режима. Као и многе друге креиране поделе и ово је лажна подела која управо јесте основ за бесконачно трајање наше друштвене кризе.
Из ове лажне дилеме Двери нуде излаз, а он је: И нација и демократија! Вара се режим да ће ауторитарношћу и лажним патриотизмом моћи даље да влада. Али се вара итекако, и тзв. “про-европска” опозиција која жели да укине сам појам “српског”. Она која ћути о Косову и Метохији. Која ћути о Инцковом закону и текућем укидању Републике Српске, али гласно говори о Србима као геноцидном народу. Србији је потребан Трећи пут, дијалектичко јединство националног и демократског.
Зато, Бошко Обрадовић неће престати да се бори за Србију и Србе, како у етно-културолошком, тако и у грађанско-политичком смислу.
Бошко, својом харизмом и енергијом, представља тачку синтезе аутентично националног и аутентично демократског. Оба ова пола су Србији потребна. Србија не може и не треба да буде анархо-либерални рај, али ни ауторитарна заробљена држава. Бошко Обрадовић има капацитет, вољу и оно што Србији највише тренутно недостаје на политичкој сцени – он поседује храброст да поведе Србију у том смеру, ка очувању државе и народа, ка развоју политичког и економског система и поново освојеној слободи.
И да – Бошко Обрадовић сме све да вас погледа у очи.