Пред читаоцима је текст Зорана Чворовића, подељен у седам делова (сваки дан ће бити објављиван по један у наредних седам дана) који је писан за књигу Владимира Димитријевића „Са Дверима, за Србију“ која ће ускоро изаћи из штампе – 5. део
У књизи „Са Дверима, за Србију“, Владимир Димитријевић је и објавио своје текстове у којима је подржао својевремено стварање Савеза за Србију, чији је циљ, по његовом мишљењу, био довођење наше државе из стања претполитичке џунгле, у које нас је увео кловнократски режим Александра Вучића, у стање парламентарне демократије, које нема без слобода – од слободе скупштинске расправе до слободе медија. Савез за Србију, наглашава он, није програмска, него „техничка“ коалиција, чији је циљ да се створе услови за праве парламентарне изборе, на које ће свако, па и Двери, изаћи са својим програмом и слободно га изложити бирачима. Ако се суштина истинске парламентарне демократије, по речима чувеног немачког правника Карла Шмита, састоји у могућности да се у једној земљи води озбиљна и непристрасна јавна дискусија о свим питањима која су предмет законског регулисања, онда је јасно да у Србији одавно не постоје услови за слободне и фер изборе на свим нивоима. У Србији само номинално постоји вишестраначка демократија, јер се, парафразирамо Слободана Јовановића, на јавно мњење не утиче путем слободне штампе и слободне страначке јавне препирке, већ путем једноставне пропаганде, која личи на свеопшту хипнозу, у којој се само чује мишљење владе, а не и мишљење опозиције.
Ако се основна одлика тоталитаризма састоји у томе да се људи држе у сталној неизвесности и ишчекивању и ако се људима непрестано усађује вера у непогрешивост вође, онда је данашња Србија пример земље којом влада један аутократски режим. Да бисмо добили истинске слободне изборе на којима ће бирачи дати мандат одређеним политичким програмима, а не личностима, Србији је потребна једна изборна влада општег поверења, која би била кадра да отвори сталну, најмање шестомесечну јавну дискусију, кроз сучељавање различитих ставова о најбитнијим националним питањима, од статуса Косова и Метохије до оправданости придруживања Србије ЕУ. Једном речју, српској јавности је потребно озбиљно, јавно и стручно преиспитивање свих до сада реализованих националних, безбедносних, економских, образовних, културних и других политика. О томе је Димитријевић, као заступник истинског друштвеног дијалога, стално и упорно сведочио од почетка свог „бављења политиком“. Његова нарочита борба је борба против кривотворења стварности коју Вучићев режим спроводи – између осталог, стварности парламентарног живота ове земље. Ако једна влада може добити легитимитет само путем истински слободних избора којима претходи озбиљна јавна дебата на слободним медијима, онда Вучићево поигравање темом изборног прага, козметичка промена изборног законодавства, предизборно формирање комби-странака лажне левице и деснице, не може скупштинском сазиву и целокупном Србијином политичком систему обезбедити истински легитимитет. Парламент мора да представља слику у малом различитих политичких ставова српског јавног мњења, а да ти ставови не могу да добију своје репрезенте, а самим тим ни српска Скупштина легитимитет, тиме што у њу ући они који су већ пословично познати као људи без икаквих политичких ставова. Јасно је зашто је аутор ове књиге позивао, скупа са Дверима, на бојкот лажних избора – не сме се давати легитимитет једној џунгли, ма каква горила да влада њоме.
Владимир Димитријевић, позивајући се на Жарка Видовића и Ивана Иљина, показује да у Србији нема праве демократије. А то може бити кобно по нас. Када на дужи рок имате нелегитимне институције представничке демократије, онда се конфликт нелегитимних институција и народа као носиоца изворне, суверене власти мора, на жалост, решити на улици. Пошто су, како је показао 5. октобар 2000, улични немири и противуставна промена власти идеална прилика за страни фактор да, служећи се реалним незадовољством народа, доведе на власт своју екипу, они који данас не желе формирање изборне владе, која би расписала слободне и фер изборе, заправо раде све да Србија у блиској будућности има репризу уличне промене власти. А такви су били они који су, 2020, изашли на лажне Вучићеве изборе.
Димитријевић, као истински патриота, указује да је патриотизам неостварив без правог парламентаризма, који Запад никако не жели у нашој земљи. Није чудо што онима којима одговара слаба и политички нестабилна Србија, са институцијама чији је легитимитет упитан, па је стога подложан страном утицају, чини све да ова држава и даље уместо истинског, има један фингирани парламентаризам. Вашингтону и Бриселу је потребан лажни Вучићев парламент, и Владимир Димитријевић то зна, јер, по његовом мишљењу, Вучићеви господари очекују од новог скупштинског сазива да донесе одлуку о тзв. разграничењу, односно признању тзв. Републике Косово. Зато су, због политичке одрживости такве одлуке у будућности, били заинтересовани да сазив нове Скупштине има што већу подршку у бирачком телу. Али, упркос циркусу, ствар је пропала – у нови сазив лажног парламента ушли су само Вучић, Дачић и Шапић са својим сеизима. Баш зато су, у јулу 2020, незадовољни грађани Србије изашли на улице, да протестују. Поред покушаја да се народ опет заточи у кућама и становима, под изговором борбе против пандемије корона вируса, што је људе у Београду и широм Србије довело до гнева ( јер главни кривац за пандемију је Вучићев режим, који је организовао изборе у здравствено небезбедним условима ), ту је био и устанак младих против Вучићевог покушаја да преда Косово и Метохију. Од закључења неуставног Бриселског споразума 2013. године до данас, Александар Вучић је извршио низ кажњивих припремних радњи уклањања препрека за извршење кривичног дела угрожавања територијалне целине из чл. 307 Кривичног законика Републике Србије, о чему су и Двери и Владимир Димитријевић редовно писали и сведочили. Кад се то зна, јасно је да екстремисти нису били јулски демонстранти који свим облицима грађанске непослушности бране своју државу од велеиздаје и тираније, када је већ не бране ни Јавно тужилаштво ни Уставни суд, већ је екстремиста Александар Вучић који руши државу на чије чело су га довели странци како би ампутирао Косово и Метохију из састава Србије. Када полиција бруталним пребијањем народа брани уставорушитеља на власти, тада она није ништа друго него преторијанска гарда једног диктатора.
Као човек који је, својим досадашњим радом, настојао да посведочи хришћанске вредности у друштву, Владимир Димитријевић није могао остати равнодушан према безбожничкој тиранији и издаји, које носе лажно патриотско рухо. Читава његова књига је сведочење о томе.