Некада је о Војводини певао Мика Антић – Волим је од штала до олтарских двери, а данас јој опело држи промашени песник Игор Мировић.
Волео бих да смо вечерас у Новом Саду на дебати о нашим политичким разликама, о правцима развоја, али вечерас осим потраге за жижком слободе, стојим пред вама само као забринути отац из Баната, један о пет милиона, из Зрењанина, тамо где ни чашу воде не можеш попити без арсена.
Јасно је било да ће СНС Војводину затирати, њиве продавати, довести Арапе да нас уче како се сеје и жање, довести израбљиваче за које се ради у пелeнама, јасно је било и да ништа неће бити од Клиничког центра, да су предстоницу културе киднаповали као изговор за дилове, да сваки становник Новог Сада стрепи да ли му је кућу или зграду кибицовао дворски градитељ Галенс.
Погледајте колико је тамна ноћ, утишали су светла, утишали су наше гласове, ми водимо јалове расправе да ли је нека фотографија увредљива или не, док они нас уништавају једног по једног
Ено их Банат, Срем и Бачка у Америци, у Немачкој, у Словачкој, отишли су млади, празна су нам села.
Верујем да умеју, да би и Банат и Срем и Бачка побегли од нас, јер их не бранимо, јер смо пустили да буду окупирани, мрачни, запарложени и тужни.
Ово више није политика него борба за слободу, слободу грађана и слободу Србије и Војводине. У тој борби нестају све разлике и остају за нека срећна времена када наша деца неће ни знати ко је председник Србије.
И то што нас фотографишу, прате и снимају остаје за неку историју људи који су се борили за слободу. Немојте да вас обесхрабре бројке, све док на овом месту стоји и један човек, за слободу има шансе.
И за крај порука свим грађанима Војводине, сваки домаћин отера мајстора ошлера и врати оно што му је отето. Време је да ове ошлере који су нам запарложили земљу трајно отерамо. Иде пролеће, ваља нам поорати запарложену земљу, да поново рађа и храни.
[ngg src=“galleries“ ids=“62″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]