Сведоци смо последњих дана најаве преговора између представника Синдиката и Уније послодаваца везано за “минималац“ или тачније минималну зараду по часу.
Минималац би требало да буде привремена категорија када се фирма нађе у проблему, али, нажалост, за велики број радника пре свега у реалном сектору то није тако. За више од 350 000 запослених то је стални износ који примају сваки месец, а неки не примају чак ни то.
Економија на светском нивоу је уздрмана после удара изазваног вирусом Ковид-19 и то се нажалост осликало и на ову нашу малу Србију. То нико у великој мери није могао предвидети а тек није могао спречити. Оно што је могло бити другачије са много мањим последицама је да се овом државом управља домаћински и да власт не служи неолибералном економском концепту. Када би се стимулисао развој домаће привреде и пољопривреде, а не давање огромних субвенција по радном месту страним инвеститорима који профит износе у матичне државе, ствари би биле много повољније.
Пристајањем државе да многи послодавци запошљавају раднике на “црно“ или исплатом једног дела зараде на рачун а другог „на руке“ буџет је драстично оштећен, али властодршцима није битна општа добробит већ богаћење појединаца.
У светлу тренутних дешавања најављује се могућност одлагања преговора који би по закону требало да буду завршени до 15. септембра. У случају да се представници синдиката и послодаваца не договоре Влада има последњу реч у доношењу одлуке о минималној заради за наредну годину.
Независно од тога да ли ће преговори бити завршени у предвиђеном року или ће бити померени за јесен или крај године, поражавајућа је чињеница да за већ споменутих 350 000 радника минимална потрошачка корпа за трочлано домаћинство, која по подацима Министарства трговине, туризма и телекомуникација за март месец 2020. године износи 37.714,50 динара, је недосањани сан. Минимална потрошачка корпа подразумева да ће трочлано домаћинство за месец дана појести: 1 кг пиринча, 1.4 кг парадајза, 1 кг банана, 0.2 кг чајне кобасице, 3 л јогурта… Низ је дугачак и поражавајући.
Српски радник који се широм света уважава и поштује, у својој отаџбини има статус јефтине радне снаге.
У Србији која би могла да храни барем пола Европе, нажалост више не важи ни стара латинска изрека “хлеба и игара“ јер хлеба нема па је народу све мање до игара.
Савет Двери за сарадњу са синдикатима
Фото: 021.рс