Старински српски обичај међусобног помагања,у пословима за које је потребна већа радна снага, заједнички рад. Они који учествују у моби не примају никакву новчану надокнаду за свој рад. Мобило се у сетви, косидби, жетви, изградњи кућа. Дакле, српски сељак с почетка 20. века и раније, имао је осећај за солидарност, емпатичност и хуманост. Људске особине без којих уређено, праведно и хумано друштво не може да опстане.
Мењају се времена. Можда не треба да мобимо у жетви и косидби, али треба у милион других случајева, где је потребно одбранити праведност, хуманост, постојеће законе, систем. Друштво, као скуп јединки, сигурно може да функционише како треба и буде успешно, уређено и праведно ако га чине јединке које су и саме такве.
Где су се, кроз пређашње деценије изгубиле ове особине нашег човека? Зашто је све више оних који „не виде“ колегу који штрајкује глађу, јер му је неправедно одузето право на рад кршењем закона, колегу радника који ради у нехуманим условима,без адекватне опреме, или плате? Шта је то што нашем човеку данас каже „продужи даље“, не тиче те се, није твој проблем? Да ли се ова особина преноси с колена на колено и драстично мења заједницу у којој живимо дотле да доводи у питање њену суштину и опстанак?
Гомила себичних, грамзивих, неморалних, бескарактерних и нехуманих, тешко да може имати уређено друштво. Понављамо, деценијама. Потребан нам је ресет. Изгледа да морамо да учимо испочетка. Неопходно је да се радници, а пре свега синдикалне вође пробуде и покрену борбу за промену положаја запослених у Србији.
Негде су се изгубиле мудрости овог народа, изникле из тешких, мукотрпних путовања кроз векове – само слога Србина спашава, љуби ближњега свога као самог себе, како сејемо тако ћемо и пожети, како радили тако нам Бог помогао!
Савет Двери за сарадњу са синдикатима