Савет за здравство Српског покрета Двери позива на узајамну солидарност и кохезију све колеге лекаре и медицинске сестре и техничаре. Постаје јасно да смо у овом времену енормних искушења жртвовани и остављени на цедилу. Ми смо жртве профита који остварује којекакав полусвет и рејтинга странке на власти која држи цео здравствени систем Србије у в.д. стању. Ово је друго име за кратки „конопац“ на којем се, уз часне изузетке, држе директори готово свих здравствених установа у Србији. Њих упозоравамо да је „конопац“ напет преко сваке мере и да нема наде да ће бити попуштен, па и сами могу бити жртве ове сурове игре.
У свакој нормалној држави оволики губитак лекара био би проглашен за стање националне катастрофе. Да не говоримо о медицинским сестрама и техничарима, које и даље нико не броји. Властодршци у Србији већ деценијама добро знају да је капацитет за побуну медицинских радника, због деликатности посла који обављају, изузетно мали. Ово је, захваљујући комбиновању са „паметним“ избором људи који руководе у здравству, довело до неиздрживог стања, које је почело масовним одливом здравственог кадра, настављено десетогодишњом забраном запошљавања у здравству и кулминирало пандемијом. Поред њиховог недовољног броја, здравствени радници су у Србији, као ретко где, понижавајуће третирани и мизерно плаћени. И пензионисани лекари и стоматолзи су принуђени да раде због лоших животних услова.
Листа трагично преминулих лекара током пандемије је далеко од тога да буде коначна. И то је страшно. Разлози зашто је овај број умрлих од ковида енормно већи него у земљама окружења су за озбиљну анализу. Када су резултати екстремно лоши, проблем је најчешће у процедури. Нема и не сме бити опроштаја за екстремно лоше управљање актуелном здравственом кризом. Тешко је побројати све контрадикције и небулозе које смо преживели у последњих десет месеци. Били смо „затварани“ кад није требало и отворени кад су сви други и паметни били „затворени“. За све ово рачун је испостављан грађанима Србије, а поготово здравственим радницима. Огроман број лекара већ десет месеци не излази из Ковид режима. Људи су исцрпљени. Српско здравство је на механичкој вентилацији и бори се за живот.
Одбијамо и даље помисао да је број умрлих у Србији далеко већи од пријављеног и да га број здравствених радника само прати. Ово би било најстрашније.
Изгубили смо бројне колеге, међу њима и најeминентније. Изгубљено је поверење у нашу струку што је дугорочно погубно за друштво, а за нас једнако болно. Највише ипак боли издаја „одабраних“ колега, која је до свега овога и довела.