Стратегија националне безбедности донета, већ давне 2009.године, била је превазиђена већ у време свог доношења. Она је осликавала жељу владајуће гарнитуре и њене скупштинске већине да се Србија што више уподоби „западним стандардима“ и приближи НАТО пакту и ЕУ. Без обзира на то она ни под „напредњачком влашћу“ није мењана и ажурирана пуних десет година а све активности министарства одбране и генералштаба Војске Србије биле су у складу са њеним одредбама.
Било је крајње време да се усвоје нова стратешка документа али, нажалост, новоусвојена документа не садрже ни основне елементе да их можемо сматрати основом за будуће деловање јер имају изразити пропагандни и декларативни карактер и не могу их пратити одговарајући акциони планови. Не могу јер преточити контрадикторан списак жеља у практичан план активности са јасним носиоцима, роковима и потребним средствима није могуће због тога што они не поседују квалитетну процену и усаглашену структуру у свим сегментима од стања у окружењу преко националних интереса до политике националне безбедности до претњи и изазова за безбедност земље.
О основној неусклађености везаној за тзв. „војну неутралност“ и „очувању и заштити српског народа ма где он живео“ већ сам писао у оквиру јавне расправе о стратегији 12.маја 2018.године на сајту „Српски став“ (https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/strategija-nacionalne-bezbednosti-i-strategija-odbrane-prilozi-za-javnu-raspravu/ )
Основне, тада уочене, контрадикторности нису отклоњене па је неке од њих потребно наново нагласити. Најпре у делу који се односи на „безбедносно окружење“ декларативно се наводе имагинарне „поједине државе“ које „признавањем нових државних творевина на територији суверених држава, чланица ОУН, подстиче сеценионизам и конфликте на етничкој основи“.
На исти начин избегава се лоцирање оних центара моћи који „интервенционизмом у сувереним државама, без одобрења ОУН, нарушавају међународни правни поредак и представљају претњу миру и стабилности“ шта је неопходно да би се у делу стратегија који се формулише као „НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ“ једноставније формулисало оно за шта се Република Србија залаже.
Како у практично деловање превести „очување постојања и заштита српског народа где год он живи…..“ када се у делу који третира развој демографских потенцијала предвиђа интензивно системско деловање друштвених субјеката у сфери демографског развитка и то: повећања наталитета, смањивања морталитета и миграција грађана (унутрашњих и међународних) ради повећања радног и фертилног потенцијала неопходног за репродукцију нових генерација… Последица седмогодишњег деловања ове власти је демографски суноврат који се огледа у томе да за 35.000 број умрлих у Србији надмашује број новорођених а да је, само прошле године, број одсељених прешао 50.000 држављана Србије. Да ли су кључне речи коју власт сматра пресудном за решавање проблема управо „међународне миграције“.
У којој логичној стратегији је могуће помирити ставове:
Република Србија проширује и продубљује постојећи ниво сарадње са ОДКБ… у складу са политиком војне неутралности и
Она је чврсто опредељена да у оквиру процеса приступања, доприноси заједничкој спољној, безбедносној и одбрамбеној политици ЕУ, те да се интегрише у концепт те европске политике.
Декларативан карактер стратегија уочљив је посебно у делу стратегија који говори о Политици националне безбедности у делу „Очување унутрашње стабилности и безбедности Републике Србије и њених грађана“. Можете ли у поступцима власти препознати и делић прокламованог: „Унапредиће се друштвена толеранција, разумевање и уважавање, те одлучно супротставити свим облицима дискриминације“ или „Република Србија ће наставити да унапређује законитост и институционалне оквире за остваривање слободе изражавања, плуралистичког начина информисања и подизања нивоа објективности медијског извештавања“. Да о прокламованој „борби против свих облика корупције и криминала“ и не говоримо.
По старом обичају власт пред изборе прети, поткупљује и обећава. Да ли ће то реализовати кроз физички и медијски прогон неистомишљеника, „контролисано“ и обећано повећање плата и запошљавање „за стално“ или доношењем декларативних докумената попут анализираних стратегија више није ни важно. Важно је разумети да је седам година био довољан период да се покажу не само главни обриси већ и правци деловања власти у појединостима. Ко је желео да брани Србе на Косову и Метохији, Црној Гори и Босни и Херцеговини имао је за то доста прилика. Ко је истински желео да изгради механизме неутралности могао је и то учинити уместо потписивања СОФА споразума и унапређивања програма Партнерство за мир. Ко је истински желео да створи слободан и плуралистички медијски простор имао је за то довољно времена.
Време је да се о свим овим, и многим другим, стварима побрине неко други јер постојећа власт то нити жели нити може да то учини.
Пуковник авијације у пензији
Драган Крсмановић
Савет за одбрану и безбедност Двери