Данас се пак конвертира из људског достојанства у партијско чланство. А подобни људи, време ће показати, немају ни људскост, ни националност ни вероисповест, већ само своју подобност. То сви знамо, али се нерадо суочавамо са том истином.
Пре много, много година, у једној сасвим другој држави, велики српски песник Љубивоје Ршумовић започео је своју чувену песму о домовини пророчким стиховима:
Домовина се брани реком
И рибом у води
И високом танком смреком
Што расте у слободи.
Да ли је песник слутио тада да ће деценијама касније српски сан о слободи заправо бити сан о реци, која слободно тече, о риби, која у њој слободно плива и о високој танкој смреки која слободно расте?
Велики песник је осетио где се то слобода показује понајвише и на шта ће то окупатор најпре ударити и на шта ће ставити своју шапу.
И заиста, земља у којој се народу отимају реке да не би слободно текле тамо где народ жели да оне теку, у којој се секу стабла да не би слободно расла тамо где народ жели да она расту, и јесте школски пример окупиране земље.
Окупатор је код нас по правилу увек био страни, и на таквог окупатора смо некако више навикли. Сада је, међутим, окупатор једна спрега страног фактора и домаћих колабораната, компрадора и вазала. И технологија окупације је знатно узнапредовала. Окупатор је данас и страна влада и страна компанија и домаћа влада и домаћа компанија. А све је то једном речју – мафија.
И иза те мафије у основи не стоје грађани, или пак стоје преварени ЛАКОВЕРНИ грађани, како страни, тако и домаћи.
Колико је Србија као држава слаба, управо се најбоље види по реци, риби и смреки из пророчких стихова Ршумовића. Али по њима се види и снага голоруких грађана који су устали у одбрану.
То да слобода и није за оне, који се за њу не умеју изборити, то добро зна окупатор, а његови вазали још боље. Зато и раде на томе да буде што мање таквих. Стимулишу дефетизам, директно сасецају све добре иницијативе, поштене послове, бране талентованим и способним да остваре своје идеје у Србији.
Српско злато се продаје за белосветско блато, над којим владају најнедостојнији међу нама. Уместо домаће памети, културе и духовности, увозе се стране превазиђене технологије, превазиђене идеје, глобалистичка конзумеристичка религија, чија се нова генерација верника брижљиво одгаја у Србији путем ријалитија, таблоида, ботизације људи, естрадом и свим другим токсичним вредностима на којима цвета малигно тело окупатора. Окупатор користи заглупљивање и неморал као највеће оружје за владање над ЛАКОВЕРНИМ народом, који је саучесник, и због своје лаковерности не може бити аболиран.
Зато, ова одбрана река јесте последња линија одбране слободе, једине вредности без које српски народ губи свој идентитет и лако конвертира било религијски, било политички, било национално. Окружени смо са свих страна примерима нација које су попуњавале своје националне редове Србима конвертитима у временима без слободе.
У великим историјским центрима попут Беча, Пеште, Венеције и Истамбула слило се много српске крви која се више српским именом не зове. Тако се и данас Срби расејавају по свету, јер је то нечији интерес, а ми немамо снаге да га заменимо нашим, српским интересом.
Данас се пак конвертира из људског достојанства у партијско чланство. А подобни људи, време ће показати, немају ни људскост, ни националност ни вероисповест, већ само своју подобност. То сви знамо, али се нерадо суочавамо са том истином.
Сада смо дошли на ту степеницу да је актуелном режиму управо У ИНТЕРЕСУ да уништи оно што вреди у Србији јер зна да су они који вреде једина права опасност по режим, као и то да су непродати и нераскућени ресурси једина шанса за будуће генерације свесних и одговорних грађана Србије и за њихову децу. Јер вазали могу да владају само над продатом земљом, а за рачун страних газда. Вазали не знају шта да раде са непродатим народним ресурсима, јер самостална експлоатација тих ресурса повлачи гнев страних газда, а не резултира никаквим уграђивањем домаће паразитско-партијске клике. Они зато и кажу да је све оно што је непродато уједно и безвредно. За њих је безвредно, јер слобода не подупире власт вазала, већ је слаби.
Зато је уништење Србије у формату каквом су је стварали великани од Светог Саве и Немање до данас, један од највећих интереса и приоритета режима али и страног фактора који га здушно подупире.
Да ли ће ово бити последња генерација Срба, остаје да се види. Ако не победимо, ред је да бар часно бијемо ову битку.
И зато, јер нема слободе, зато и БОЈкот!
БОЈкот јер нећемо да учествујемо у окупацији наше отаџбине и у распродаји њених људских и материјалних ресурса!
БОЈкот јер нећемо да помажемо режиму више ни за јоту да уништава српску памет, културу, нове нараштаје, криминалним системом вредности, где су на врху недостојни, а на дну достојни синови ове нације.
БОЈкот јер се противимо негативној селекцији кадрова и одсуству меритократије на јавним функцијама и у државној служби!
БОЈкот, јер се противимо естрадизацији и ријалитизацији Србије!
БОЈкот, јер једино слободни и суверени, без домаћег и страног тутора можемо сачувати своје реке, шуме, језера, планине, равнице нетакнуте, неузурпиране и неоскрнављене!
БОЈкот, јер има много хуља који Србију виде као свој плен!
БОЈкот, јер нам је само победа потребна ако желимо да Србија и у будућности постоји као земља слободних и достојанствених људи!
Дакле, домовина се брани РЕКОМ.
БОЈкот!
Милорад Маринковић,
Председник Савета за културу и информисање Двери
(фото: Pixabay)