Autorski tekstovi

Vladimir Dimitrijević: Beseda povodom dvadesetogodišnjice Dveri 10. marta 2019. godine

Vladimir Dimitrijević: Beseda povodom dvadesetogodišnjice Dveri 10. marta 2019. godine

Draga braćo i sestre, pomaže Bog! Troje mladih ljudi sa Filološkog fakulteta u Beogradu (Olivera Dunjić, Boško Obradović i Branimir Nešić) su, pre dvadeset godina, pokrenuli skromni, fotokopirani časopis, što je, pod naslovom „Dveri srpske“, branio naše pravo na veru i kulturu, i, u ratu 1999, znao da je, kako reče Popa, Kosovo „polje kao nijedno /Nad njim nebo/ Pod njim nebo“.

Vredi pomenuti značaj tog časopisa, koji pokreće nasušno važne, a prećutane teme, od svetosavlja, preko monarhizma i komunističkih zločina, do NATO bombardovanja Srba 1995. i 1999, Srebrenice i GMO-a, pozivajući nas da sledimo Svetog Savu, pamtimo Nikolu Teslu i Dražu, čitamo Crnjanskog i Solženjicina. Ne treba zaboraviti ni stotinu tribina na Mašinskom fakultetu u Beogradu, koje su očuvale žar onog što je Vinaver zvao „pametno srbovanje“ u doba divljanja drugosrbijanskih samomrzitelja.


Treba se podsetiti i velikih sabora Dveri, od Studenice do Cetinja, na koje je dolazila svetosavska omladina sa Balkana i dijaspore da kaže: “Živi smo, još nas ima“. Ukazujemo i na broj „Dveri“ iz 2008, pod naslovom „EUtanazija“, koji je jasno rekao da se EU raspada, da je Kosovo iznad EU, i da nećemo takvu EU, nego srpske integracije. Sad je lako biti evroskeptik, ali je onda trebalo to biti, kad se svima priviđao „ulazak u Evropu“ za dve – tri godine.




Tu su i sve porodične šetnje dverjana od 2009, kojima se, od protivporodične parade lažnog ponosa, branio Beograd, jer, kako zapovedi major Gavrilović, obraz Beograda, naše prestonice, mora ostati svetao. Izdavaštvo Dveri je rodilo najznačajniju izdavačku kuću nacionalne literature danas. Ne zaboravimo Srpsku mrežu, koju su Dveri osnovale zarad spajanja srpskih NVO širom sveta.


A onda su Dveri ušle u politiku. I nisu se predale besmislu našeg politikantstva.


Ko, ovde i sada, jasno kao Dveri kaže da se svet menja, i da Srbi ne moraju da puze pred NATO imperijom, nego da mogu da lete sa slobodnim zemljama sveta? Ko, ako ne Dveri, poziva Srbe da se okrenu svesrpskim integracijama, i da ne izdaju Kosovo i Metohiju onako kako su ga izdali vučići brankovići, izmećari NATO imperije?


Ko, osim Dveri, na našoj političkoj sceni kaže da je porodica na prvom mestu? Ko brani našeg malog čoveka od ludačkog neoliberalnog kapitalizma, i ne da njegovu kuću i okućnicu da mu je otmu lihvari i gulikože? Zar to nisu Dveri? Ko jasno kao Dveri kaže da ženi kao majci i stubu doma ne treba više lažnih prava nego više istinskih privilegija? Ko obnavlja nadu da zemlju u Srbiji neće kupovati stranci i okupatori, nego da će zemlja ostati naša? Ko kao Dveri diže glas da pozove pod steg pravnog patriotizma i vladavine zakona? Ko govori o socijalnoj solidarnosti, o levici rada i desnici vrednosti? Ko kaže da prosveta ne sme biti žrtva ogleda koji treba da stvore frankenštajnovsko školstvo za decu – robove multinacionalnih kompanija?




Treba da pomenemo i pokojne velikane koji su sebe ugradili u dverjansku borbu – Marka S. Markovića, Predraga R. Dragića Kijuka, Ljubomira Protića i druge. Njihovo delo nas obavezuje, jer, kako reče Ivan V. Lalić, „glasovi mrtvih to nisu mrtvi glasovi“. Njihov put je i naš put, a njihov trud seme pobede.


Za ovih dvadeset godina, Dveri su rasle, sazrevale, bivale poražene i pobeđivale. Ali, jezgro je ostalo isto, od prvog broja časopisa do danas, kada su Dveri u borbi za Srbiju slobodnu od Vučićeve klovnokratije. To jezgro Dveri je Dučićeva reč: “Verujem u Boga i Srpstvo“, i reč Crnjanskog – da treba da gledamo stvari sa čisto srpskog stanovišta (koje nije i ne može biti šovinizam, nego rodoljublje i poštovanje prema svima koji s nama žive i vole Srbiju).


Poštovani saborci za slobodu i pravnu državu, Znam da su se mnogi umorili i da će reći: «Uzalud je ova naša borba». A ja vam kažem – nije, i ne može biti uzaludna. Ona je, pre svega, terapeutska – jer nas leči od besmisla. Ako hoće da ostane normalan, čovek se ne može i ne sme miriti sa sramnim prizorima apsurda koje nam, svakog dana, priređuje Vučićeva klovnokratija. S druge strane, ona je naša, srpska, jer su Srbi slobodarski narod. Laž je da smo mi vekovima pasivno trpeli tursko ropstvo - mi smo se, stalno, dizali na ustanke.




Krajem 17. veka, kad je Austrija krenula protiv Turaka, bili smo u bojevima; poraženi, morali smo, sa patrijarhom Čarnojevićem, da prelazimo Savu i Dunav. Čim je Beč opet zaratio sa Stambolom, početkom 18.veka, opet smo ratovali za slobodu. Još jedan poraz – i beg sa patrijarhom Šakabentom.


Kraj 18. veka – Kočina krajina. Kapetana Koču nabiše na kolac, ali borba se nastavi 1804, pod Karađorđem. Poraz 1813, ali Hadži Prodanova buna 1814. Poraz 1814, ali Miloš i Drugi srpski ustanak 1815. Imali smo, zarad unutrašnje slobode, i Timočku i Goračićku bunu u drugoj polovini 19. veka. Godine 1914, iako smo hteli da se oporavimo posle balkanskih ratova i nismo ni mislili da ratujemo, nismo pristali na sramni ultimatum Beča i odbili smo da postanemo kolonija, a 27. marta 1941. Se nismo pomirili sa tim da budemo saveznici Hitlera i Musolinija.


Zato vas molim: ne klonite duhom. Pred nama je još mnogo dana borbe, još mnogo suočavanja sa nevoljama sa kojima se nosi naš narod. Ali, mi smo potomci Svetog Save i Svetog Lazara, sinovi i kćeri Velikog Zaveta. Zato smo i deca pobede. Neka nas i u narednih dvadeset godina prati blagoslov Boga Pravde, Kome peva naša himna.

 



Dr Vladimir Dimitrijević


Sve slike sa događaja možete pogledati na sledećem linku:
Fotogalerija - 20 godina Dveri

Podeli vest:

Napomena:

Коментари који у свом садржају буду имали говор мржње, вређање, непристојне речи, клевету, као и расну, националну или верску мржњу и нетрпељивост неће бити објављени на нашем сајту.
Уредник сајта има право избора коментара који ће бити објављени.

Ostavite komentar

Vaš komentar je uspešno poslat. Nakon pregleda administratora vaš komentar će biti odobren ukoliko je u skladu sa pravilnikom.

Biografija : Vladimir Dimitrijević

Vladimir Dimitrijević rođen je 1969. godine u Čačku, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je, sa prosekom 9,37 na grupi za Srpski jezik i književnost sa opštom književnošću Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1994. godine (kod mentora profesora dr Novice Petkovića, sa temom o esejistici Momčila Nastasijevića), a magistrirao na Katedri za srpsku književnost 20. veka 2010. godine (kod mentora profesora dr Jovana Delića, sa temom o prvom izdanju sabranih dela Momčila Nastasijevića, njihovoj ranoj recepciji i ulozi Stanislava Vinavera i Milutina Devrnje u objavljivanju tzv. „izdanja prijatelja”: „Svetac srpskog jezika i njegovi hagiografi / Stanislav Vinaver i Milutin Devrnja kao izdavači i tumači Momčila Nastasijevića”; članovi komisije su bili prof. Dr Aleksandar Jerkov i dr Bojan Jović).


Doktorirao je 2016. godine, ca radom pod naslovom „Vladimir Vujić kao književnik, kritičar i polemičar u kontekstu književnih procesa između dva svetska rata”, pred komisijom u sastavu: prof. dr Jovan Delić (mentor), prof. dr Milan Radulović, dr Dragan Hamović.
Kao student, dobio je nagradu „Vladan Nedić”, za seminarski rad iz narodne književnosti (o hrišćanskim elementima u Kosovskom ciklusu naše epike) i drugu „Brankovu nagradu” za seminarski rad iz srpske književnosti 20. veka (o ranom stvaralaštvu Svetislava Basare).
Stalni je saradnik sedmičnika „Pečat”, u kome objavljuje, između ostalog, i književnu kritiku, kao i mesečnika „Geopolitika”, a izvesno vreme je, u toku 2011, po pozivu bio kolumnista rubrike „Levo-desno” u NIN-u. Godine 2011. bio je član žirija za nagradu „Pečat vremena” u oblasti društvenih nauka, a od 2012. godine član je žirija ove nagrade, koju dodeljuje nedeljnik „Pečat”, za književnost. Te iste godine bio je član žirija za dodelu nagrade „Nebojša M. Krstić” koju za nacionalnu publicistiku uručuje časopis „Zbilja”.


Redovan je učesnik naučnih skupova o našim pesnicima koje organizuje, povodom nagrade „Žička hrisovulja”, Narodna biblioteka u Kraljevu, pa je svoje priloge objavljivao u zbornicima o Milovanu Danojliću, Petru Pajiću, Ivanu Negrišorcu, Gojku Đogu i Ranku Jovoviću. Veliki broj ogleda objavio je u književnoj periodici i na internetu, a ogled o kritici evropocentrizma na srpskoj „književnoj desnici” izašao mu je u zborniku „Srpski kulturni obrazac u svetlu književne srpske književne kritike” koji je priredio dr Milan Radulović (Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2015).


[Pročitajte još...]