Autorski tekstovi

Zoran Čvorović: O ustavotvornom kapacitetu Srbije

Zoran Čvorović: O ustavotvornom kapacitetu Srbije


Problemu promene važećeg Ustava Srbije pojedini srpski ustavni pravnici prilaze sa stanovišta teorije narodne suverenosti (V. Kutlešić u Pečatu, R. Marković u Politici, D. Simović u Pečatu), prema kojoj narod u jednoj državi, lično ili preko svojih slobodno izabranih predstavnika, uvek može da kao nosilac najviše (= suverene) vlasti „preispita ustav“ pod kojim živi.


Nužna posledica ovakvog pristupa je direktan skok u ustavnopravni meritum, tj. u raspravu o manjkavosti sadašnjeg i izboru valjanog ustavnog modela funkcionalne i teritorijalne organizacije vlasti. Ispod ovakvog stručnog „skoka od sedam milja“ ostaje nedodirnuto pitanje o tome da li je oportuno da se u konkretnim političkim prilikama uopšte pristupi ustavnoj reviziji, s obzirom na trenutni ustavotvorni kapacitet Srbije.


Takav pristup se piscu ovih redova iz najmanje dva razloga čini problematičnim.


 


Fahovska jednostranost


Kao prvo, iako se metod rasprave o ustavnim promenama u formi „skoka od sedam milja“ od strane njegovih zastupnika iz ustavnopravne struke smatra jedino dostojan naučnika, jer ne zalazi u prethodno političko pitanje o oportunosti promene ustava, ovakav pristup pre govori o fahovskoj jednostranosti, nego o stručnoj izvrsnosti.


Jer ustav je ne samo najviši pravni već i prvorazredni politički akt, pa su otuda ustavni pravnici poslednji od pravnih stručnjaka koji treba da osećaju gađenje prema političkim temama. Bekstvo od politike na temi promene ustava rezultira analitičkim uvidima koji doprinose da se u javnosti ožive Luterove optužbe, prema kojima „pravnik, koji nije ništa više nego pravnik, bedno je stvorenje“.


Uostalom, svođenje celokupnog složenog problema ustavotvornog kapaciteta jedne države na teoriju narodne suverenosti nije beg u pravničku struku već u političku ideologiju. Uz to, kada profesori prava izbegavaju da otvore prethodno pitanje o podobnosti sadašnjih političkih prilika za novu konstitucionalizaciju države Srbije, oni tada dodatno zamućuju ionako skromne političke i pravne vidike građana Srbije.


Kao drugo, rasprava o najboljem ustavnom modelu, bez prethodne rasprave o tome da li sadašnji kapacitet Srbijinog ustavotvorstva garantuje da zemlja može dobiti ustav po svojoj meri i u skladu sa svojim interesima, pretvara se u jalovo i nacionalno neodgovorno teoretisanje. Pošto je ustavotvorstvo glavni atribut unutrašnje suverenosti, procenom ustavotvornog kapaciteta Srbije odmerava se njena suverenost. Suverenost je faktička, a ne pravna kategorija, pa se kao takva odmerava u svetu političke realnosti, a ne u svetu normativne nominalnosti. Svojevremeno je jedan od učesnika u sadašnjoj raspravi u Pečatu V. Petrov ukazao kako je „ustav simbol suverenosti države. On je, pri tome, dokaz njene životne snage.


Kada država nije suverena ili nema dovoljno faktičke snage, ona će teško doneti ustav, a ukoliko ga donese, on će biti mrtvorođen“. Kao odraz ovakvog realističkog shvatanja ustavotvorstva došao je najnoviji stav ovog autora da ukoliko nemamo definisan „nacionalni i državni interes“, onda „nemojmo brzopleto ulaziti u promene Ustava“. Međutim, ostali smo uskraćeni za bitan odgovor o sadašnjem kapacitetu Srbijinog ustavotvorstva i faktorima koji eventualno ograničavaju njenu suverenost, odnosno ustavotvorstvo.


 


Lekcije iz ustavnopravne istorije


Srpska ustavna istorija nam pruža dovoljno činjenica koje vrlo ilustrativno pokazuju vezu između suverenosti i ustava. Donoseći Sretenjski ustav 1835. godine, Kneževina Srbija se protegla preko svoje tadašnje realne političke snage, otuda je on ostao samo jedan „mrtvorođeni“ pravni akt. Nesuverena Srbija nije mogla samu sebe da pravno uredi, zato joj je sultan 1838. godine darovao Hatišerif (tzv. Turski ustav). To što je ovaj hatišerif u formalnom smislu uređivao ustavnu materiju, ne čini ga Ustavom Kneževine Srbije.


Pošto nije bio tvorevina domaćeg suverenog ustavotvorca nego turskog sultana, Hatšerif od 1838. godine nije bio ništa drugo do organski statut jedne osmanske provincije (M. Pavlović). Iako je suverenost neodvojiva od pojma države, pa s toga „govoriti o nesuverenoj državi je contradictio in adiecto“ (R. Marković), pogrešno je Srbijinu nesuverenost iz tridesetih godina 19. veka dovoditi u vezu sa tim što Kneževina tada nije imala međunarodno priznatu nezavisnost.


Da suverenost, a time i ustavotvorstvo kao njen atribut, isključivo zavise od stvarne političke moći ustavotvorca, a ne od međunarodnog priznanja pokazali su prvi Srbijini uspešni ustavotvorni poduhvati, koji su se dogodili znatno pre međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu 1878. Reč je, najpre, o knez Mihailovom nekodifikovanom tzv. Preobraženskom ustavu od 1861, a potom i o kodifikovanom Namesničkom ustavu od 1869.


U odsustvo deklaratornog međunarodnog priznanja, Srbija je u šestoj deceniji 19. veka faktički osvajala jedan po jedan atribut suverenosti koji pripada samo nezavisnim državama. Srbija se domogla prava na vođenje rata (ius beli gerendi) organizacijom narodne vojske i kupovinom oružja od Rusije, prava na zaključivanje međunarodnih ugovora (ius contrahendi) stvaranjem antiturskog Balkanskog saveza i najzad, ustavotvorstvo je Srbija osvojila tako što je knez Mihailovim ustavnim zakonima samostalno promenila pojedine odredbe tzv. Turskog ustava od 1838.


Pošto se nova država najčešće stvara suprotno unutrašnjem pravu ranije države, Srbija je atribute suverenosti otimala iz malaksalih i bezvoljnih ruku Porte, ne čekajući u poslu državne izgradnje milostinju velikih sila. Shodno Garašaninovom iskustvu da se „Evropa samo za one zauzima, koje vidi da i sami po sebe opstati mogu, ali da ona stvara budućnost kakvom narodu, tog primera dosad nije bilo“.


 


SSP kao faktor ograničenja


Trenutno najozbiljniji faktor ograničenja Srbijinog ustavotvornog kapaciteta je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju zaključen između članica EU i Srbije. Zbog obaveze harmonizacije našeg prava sa pravnim tekovinama EU (acquis communitaire), SSP se među pobornicima evrointegracija predstavlja kao svojevrsni „nadustav“ Srbije, mada prema čl. 16 važećeg Ustava ratifikovani međunarodni ugovori po svojoj pravnoj snazi stoje ispod ustava.


Međutim, u praksi je SSP, zbog ćutanja našeg Ustavnog suda, zaista potvrdio svojstvo jednog „nadustava“, jer važi u pravnom poretku Srbije i pored toga što teritoriju KiM ne tretira kao sastavni deo Republike. Time je ne samo narušeno načelo ustavnosti i zakonitosti već je brutalno povređen suverenitet Srbije nad KiM, garantovan i Rezolucijom 1244 UN.


Ovde se valja prisetiti kristalno jasnog tumačenja klasika srpskog ustavnog prava M. Milovanovića kako „povreda suvereniteta može doći spolja, od druge države, i tada je dužnost državljana da se odupru toj povredi“, a „povreda suvereniteta od strane samih državljana kažnjava se u svakoj državi kao zločin veleizdaje – zločin povrede državnog suvereniteta“.


Kao posledica, s jedne strane, ovakvog odnosa SSP-a prema Srbijinom suverenitetu nad KiM, a s druge strane odredaba SSP-a o regionalnoj saradnji, kao prvom evrointegracionom uslovu za Srbiju, 2013. godine su zaključeni tzv. Briselski sporazumi. Shodno obavezi iz čl. 15 st. 5 SSP-a u bliskoj budućnosti bi došlo na red i zaključenja ugovora o regionalnoj saradnji i dobrosusedstvu sa tzv. Republikom Kosovo.


Pri tome treba imati u vidu da su pojedinačni sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju, koje su zaključile zemlje tzv. Zapadnog Balkana sa članicama EU, samo formalno-pravni instrumenti političkog Procesa stabilizacije i pridruživanja tzv. Zapadnog Balkana, koji je Evropska komisija pokrenula u jeku NATO agresije na SRJ, u maju 1999. godine. Shodno tome, ograničavajući uticaj Procesa stabilizacije i pridruživanja na ustavotvorni kapacitet Srbije ispoljio se već kod donošenja Ustava od 2006.


U svojoj i te kako aktuelnoj i minucioznoj analizi ovog ustava, M. Pavlović (Prikrivena ustavna denacifikacija) je jasno pokazao da je reč o aktu koji pripada tipu tzv. denacifikacionih konstitucija, mada je donet u „zemlji srpskog naroda koji je bio jedan od najvećih žrtava nacizma“. Mnoge njegove odredbe po sadržaju i motivu opominju na posleratne denacifikacione ustave SR Nemačke, Italije i Španije.


Takve su, primera radi, odredbe o negativnom određenju vojne službe, koja se definiše kao pravo da se odbije vojna služba, o uvođenju „demokratske kontrole“ nad vojskom, o obavezi države da podstiče toleranciju, o zabrani „preduzimanja mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva“. Poslednji ustavni propis nije ništa drugo nego konstitucionalna potvrda NATO verzije događaja iz 1999. godine po kojoj je navodni srpski progon albanske manjine na Kosmetu bio tobože ravan nacističkom progonu Jevreja, zbog čega je usledila NATO „humanitarna“ intervencija bombardovanja Srbije.


Ustavna „denacifikacija“ Srbije stoji u neposrednoj vezi sa „stabilizacijom“, koja se vezuje samo za proces pridruživanja EU zemalja tzv. Zapadnog Balkana. Naime, vreme rođenja Procesa stabilizacije i pridruživanja tzv.


Zapadnog Balkana EU, maj 1999, jasno govori da je „stabilizacija“ samo eufemizam za cementiranje političke mape Balkana koju je iscrtala NATO agresija na Srpstvo, u periodu od 1992. do 1999. godine. Obaveza regionalne saradnje je pravni izraz političkog pojma „stabilizacije“ i kao takva podrazumeva obavezu Srbije ne samo da formalno prizna NATO protektorate nastale na okupiranim srpskim nacionalnim i istorijskim zemljama već i da svoj ustavni poredak omeđi u skladu sa granicama nasilno nametnute „realnosti“.


Pod političkim pritiskom Procesa stabilizacije i pridruživanja 2006. godine dobili smo Ustav „jednog uplašenog i konfuznog ustavotvorca“ (M. Pavlović), sa denacifikujućim odredbama i KiM kao „suštinskom autonomijom“ u „patriotskoj uvertiri“ (R. Marković) Preambule.


Danas bi pod pravnim pritiskom SSP-a dobili ustav koji bi doveo do konačne amputacije KiM iz ustavnog poretka Srbije. Jer zašto bi promena Ustava koja bi se odvijala pod spoljnim tutorstvom tzv. Venecijanske komisije, kako je najavila ministar pravde N. Kuburović, rezultirala rešenjem drugačijim od onog koje je nastalo pod mentorstvom EU u formi tzv. Briselskih sporazuma. A ti sporazumi tzv. Kosovo tretiraju kao državu punog kapaciteta suverenosti.


 


Ustavotvorstvo i sloboda


Sloboda je po Kantu uslov svakog valjanog zakona, zato „što niko nema pravo da prinudi drugog da bude srećan“, jer je „saglasnost sa samim sobom bitan uslov slobode“. Otuda se pojedinac može potčiniti samo onom zakonu za koji je dao svoj slobodan pristanak.


O kakvom slobodnom ustavotvorstvu, i to ne samo kada je u pitanju status KiM već i duga pitanja organizacije vlasti, može da se govori u situaciji u kojoj je buduća ustavotvorna radnja već podređena nametnutom „nadustavnom“ autoritetu SSP-a i cenzuri papski nepogrešive tzv. Venecijanske komisije.


Ustavotvorna sloboda se nalazi i pod ozbiljnim unutrašnjim ograničenjem u vidu ideološkog nadzora od strane prozapadnih NVO. One već sedamnaest godina zahtevaju ne bilo kakvu ustavnu promenu nego takvu koja će u skladu sa zahtevom denacifikacije dovesti do potpunog raskida sa onim elementima Srbijinog ustavnog uređenja koji su stigmatizovani kao velikodržavni, a došli su do izražaja kako u Ustavu od 1990, tako i u Ustavu od 2006. godine. Reč je pre svega o neposredno izabranom predsedniku Republike. U takvoj unutrašnjoj klimi nije čudno što se neki od naših najuglednijih ustavnih pisaca odriču svojih ustavnopravnih čeda i preuzimaju ideje prozapadnih NVO o radikalnom ustavnom preobražaju Srbije.


Prisvajanje ideja koje populariše neprijatelj i njegove domaće marionete se u uslovima postpetooktobarskih režima ideološke denacifikacije Srba ne kvalifikuje kao krađa već njihovo javno prisvajanje od strane dojučerašnjih protivnika dobija svojstvo jednog poželjnog čina samolustracije.


Knez Mihailov primer iz 19. veka pokazuje da je sticanje punog kapaciteta ustavotvorstva skopčano sa osvajanjem atributa spoljne suverenosti, pre svega onih koji se ispoljavaju kroz jačanje kapaciteta samostalne spoljne i odbrambene politike. Do tada se jedna nametnuta i loša konstitucija trpi kao manje zlo, jer se u sadašnjim okolnostima novim ustavom ne bi, Lokovom rečju, „očuvala i uvećala sloboda“, već desuverenizacija Srbije čiji je prvi i najvažniji generator SSP.


Zoran Čvorović

Autor je docent na Katedri za evoluciju prava Pravnog fakulteta u Kragujevcu

Izvor: Pečat


Podeli vest:

Biografija : Zoran Čvorović

Dr Zoran Čvorović je rođen 1969. godine u Peći. Osnovnu i srednju školu završio je u Kladovu. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao je 1995. godine. U toku studija, na prvom obnovljenom takmičenju u besedništvu, 1993. godine, osvojio je I nagradu Advokatske komore Srbije. Poslediplomske studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu upisao je školske 1996/97. godine. Magistarsku tezu pod naslovom „Hrišćanske norme u Eklogi” odbranio je  2006. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu. Doktorsku disertaciju pod naslovom „Krivično pravo u Uloženiju cara Alekseja Mihailoviča” odbranio je 2013. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu.

Dr Zoran Čvorović je radio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu od 1999. do 2010. godine. Najpre kao saradnik – volonter, a potom u zvanju asistenta - pripravnika za predmet Opšta istorija države i prava. U zvanje asistenta za predmet Opšta istorija države i prava izabran je  2006. Godine, 2011/2012. godine dr Zoran Čvorović je radio kao viši asistent na Univerzitetu u Bijeljini, Republika Srpska.

Od 2002/2005. godine dr Zoran Čvorović je učestvovao u naučno – istraživačkom radu na projektu Slobode i prava čoveka i građanina u konceptu novog zakonodavstva Republike Srbije, odobrenog od strane Ministarstva nauke Srbije.

U periodu od 2008/2010. godine bio je član Potkomisije za praćenje i unapređenje studiranja na Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu.

Pored bavljenja naučnim i pedagoškim radom, dr Zoran Čvorović je društveno angažovan u stručnim telima Skupštine grada Kraljeva.

Dr Zoran Čvorović je od 2010. godine u uglednim srpskim štampanim i elektronskim glasilima objavio veći broj članaka iz oblasti politike, prava, istorije i crkvene politike i prava („Pečat”, „Politika”, „Nova srpska politička misao”, „Novi standard”), a stalni je politički analitičar ruskog elektronskog resursa „Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru).  Koautor je dve knjige iz oblasti politike, prava, istorije i crkvene pravno-političke problematike: Ime i sloboda – od Kosovskog zaveta do izdaje Kosova (recenzent naučni saradnik Instituta Slovenstva Ruske Akademije Nauka Ana Filimonova), Čačak, 2013, i Srpska Crkva i Vikiliks/Zavet ili izdaja?, Banja Luka, 2013.

Dr Zoran Čvorović je jedan od pisaca rusko-srpskog autorskog tima, pod uredništvom akademija dr Jelene Jurjevne Guskove, koji je napisao prvu naučno-popularnu istoriju srpskog naroda na ruskom jeziku, pod naslovom „Listajući stranice srpske istorije“. On je autor dela posvećenog političkom i pravnom razvitku Srbije u 19. veku.