Autorski tekstovi

Zoran Pavlović: Kosovo je opet „grdno sudilište“

Zoran Pavlović: Kosovo je opet „grdno sudilište“

Slika jedan:

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je na unutrašnji dijalog o Kosovu. Jedna od prvih izjava u dijalogu je da nemamo snage za novi rat.


Slika dva:

Srbiju je posetio Dejvid Mekalister, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju i predsedavajući spoljnopolitičkog komiteta. Obećao je podršku ali nije precizirao vremenski okvir, istakavši da od Srbije zavisi kada će ući u Evropsku uniju. Ima još posla na tom putu, naročito u vezi vladavine prava i borbe protiv korupcije. Predsednik Vučić je, pak, naveo da je ključno pitanje Kosovo i odnos Srbije prema Rusiji. Naveo je da ljudi u Srbiji treba da znaju da ukoliko ne napravimo pomak po pitanju Kosova nećemo ništa uraditi. Vučić je ponovio da je Srbija na čvrstom evropskom putu. Dejvid Mekalister smatra da je naporan posao da se postane član EU, ali da na kraju to donosi koristi.


Slika tri:

Porodični skup na jugu Srbije. Kao i uvek u takvim prilikama, neko se osvrne na političku svakodnevicu. Tema je bila da li će povećati penzije. Jedna gospođa kaže „da“, drugi dodaje „za sto dinara“, treća nastavlja „nema odakle“. Kosovo niko ne pominje.


*****

Ove tri slike su kockice koje čine mozaik u kome živimo. Ako se posmatra svaka pojedinačno, dobićemo samo deo istine; ako ih sagledamo u celini, sve će nam biti jasno.

Nakon višegodišnjih pregovora u Briselu iz kojih su proizašli sporazumi kojima su mnoge nadležnosti Srbije prenete na samozvanu vlast u Prištini, Vučić je odlučio da otvori „unutrašnji dijalog“ o Kosovu. Politički botovi su to pozdravili, uz neka poznata imena naše društvene scene, dok je deo opozicije, iz različitih razloga, taj poziv osudio. Mogu se pročitati komentari koji ovaj poziv smatraju pokušajem podele odgovornosti za politiku koju je predsednik vodio sam.

Prilikom posete visokog evropskog funkcionera Mekalistera, Vučić je jasno stavio do znanja da je pitanje Kosova, uz odnos prema Rusiji, ključno za ulazak u Evropsku uniju i ako se tu ne napravi pomak nema ništa od tog posla. Mekalister jasno stavlja do znanja srpskoj javnosti da ulazak u EU donosi koristi. Dakle, povezani su rešavanje pitanja Kosova i korist od EU.

Znamo da je većina država EU priznala kosovsku „nezavisnost“ i da je administracija EU imala ključnu ulogu u pisanju vrlo štetnih briselskih sporazuma po srpske interese, ali očigledno EU još nije potpuno zadovoljna jer Vučić kaže da mora da se „napravi pomak“.

Dakle, pitanje Kosova nije rešeno do kraja. Srbija mora da napravi pomak, što znači da učini još nekoliko koraka da bi EU rekla „bravo Srbi“. Ti koraci vode ka učlanjenju Kosova u Organizaciju ujedinjenih nacija i u sve druge međunarodne organizacije, a možda i do formalnog priznanja „nezavisnosti“. U paketu će ići oštriji stav prema Rusiji, u skladu sa politikom EU. Zatim, možda, sledi ulazak Srbije u EU i, takođe možda, očekivana „korist“ (vrlo upitno), kako reče Mekalister.

Izjave Vučića i Mekalistera su više nego jasne. Pitanje je da li su jasne većini Srba. Kako Srbi, u ovom trenutku, gledaju na Kosovo? Nezavisno istraživanje ovog pitanja koje bi izvelo zaključak da Srbi i dalje većinski ostaju na braniku Otadžbine i da im ne pada na pamet da se odreknu Kosova zarad puta u EU, danas ne bi moglo da se objavi ni na jednoj velikoj televiziji.

Istraživanja sa suprotnim zaključkom bi svakako našla mesto u medijima. Njih za sada nema, što može da znači da javnost još nije zrela za predaju države. Zato će vlast vršiti jaču propagandu da se „prihvati realnost“, da „izbegnemo rat“, da „dobijemo korist od EU“. A temelji za prihvatanje stava da je Kosovo izgubljeno i da zarad potomstva i koristi moramo da se priklonimo EU po svaku cenu, iskopani su odavno.

Veliki deo Srba danas zanima samo materijalni momenat. Za neke je to pitanje gole egzistencije, kao u slici tri sa početka teksta gde se govori o simboličnom povećanju penzije, a za neke je najbitnije pitanje povećanje standarda do nivoa koji zadovoljava potrebe potrošačkog društva: letovanje, zimovanje, redovan šoping u tržnom centru…

Globalna religija potrošnje uveliko je ušla među Srbe. Lukave izjave da bez rešenja pitanja Kosova nema EU, a bez nje da nema boljeg života, svakako će uticati na okretanje naroda na vodenicu koju želi predsednik Vučić. Tome treba dodati i veliku neinformisanost o značaju Kosova i neophodnosti njegove odbrane, ali i političko neznanje o drugim mehanizmima spoljno-političke borbe koji nam stoje na raspolaganju, a koji mogu da dovedu do povoljnog rešenja. Deo naroda će se uplašiti rata iako ne postoji takva realna pretnja i iako Srbija ima mnogo drugih mogućnosti koje može da iskoristi u borbi za očuvanje svoje teritorije.

Za one nepopustljive upotrebljavaće se druge metode: prećutkivanje političkih organizacija koje misle drugačije i pompezni naslovi koji karikiraju stvarnost prikazujući predsednika i njegovu politiku kao nacionalnu i pobedničku. Već je na sceni spin. U naslovima tabloida se brane Srbi gde god da su i najavljuju se veliki nacionalni i proruski potezi, na sva zvona se osuđuju „izdajnici“ u opoziciji, ili se opozicioni lideri diskredituju na razne načine. Provladine desničarske organizacije zavode nacionalnu omladinu sa ciljem njenog kontrolisanja i pasiviziranja.  

Plan je osmišljen za sve slojeve i počelo je njegovo sprovođenje. Da li će srpski narod odoleti pred naletom novih iskušenja, koja su opet u vezi Kosova? I pred ovom generacijom Srba lebdi Njegošev stih „o Kosovo grdno sudilište“.

Božiji promislom ovaj deo balkanskog prostora je izabran da bude centar srpskih misli, ono pitanje oko koga se prepoznaje „ko je vjera, a ko nevjera“, ono pitanje koje traži odgovor da li smo ljudi ili ne. Naši preci su od srednjeg veka do danas ispisivali svoju istoriju na Kosovu, na tom prostoru je nastao Zavet koji je naučio Srbe da razlikuju Hrista od Jude, Obilića od Brankovića, junaka od izdajnika. Na tom prostoru i sa tim prostorom u mislima se sudilo svim generacijama. Taj sveti prostor će i sada biti sudilište.

Da li treba da budemo pesimisti ili optimisti? Stvarnost je takva da možemo da budemo i jedno i drugo. Pesimisti, ako u prvi plan stavimo veliku apatiju i nezainteresovanost naroda, opsednutost materijalizmom, velike laži „velikog“ vođe, manipulacije i obmane vođinih tabloida, nepoznavanje srpske istorije, nepoznavanje drugih vidova vođenja spoljne politike.

Ponekad smo, s pravom, ophrvani zlim slutnjama. Ali smo ipak veći optimisti jer smo hrišćani, jer smo Srbi, jer smo potomci velikih junaka koji se nisu plašili bez obzira na silu. Optimisti smo jer verujemo u Božiju pravdu i milost prema nama grešnima, jer se do sada više puta pokazalo da su molitve monaha iz kosovskih svetinja jače od oružja, jer smo kao narod mnogo puta posle velikih poraza stizali do odlučujuće pobede. Optimisti smo i jer znamo da je realno moguća drugačija spoljna politika.

Da ne bi ovaj optimizam bio bez pokrića, potrebno je uložiti dodatne napore na političkom i opštedruštvenom planu, da se podignu svi oni koji nisu potisnuli slobodarsku misao, oni za koje postoji nešto preče od sitnih ovozemaljskih uživanja, oni koji su spremni na sve što borba bude iskala.

Pred nama je velika politička akcija buđenja Srba, sa Njegoševim stihom na usnama: „nada više nema ni u koga do u Boga i u svoje ruke“. Videćemo da li će i današnja generacija Srba odgovoriti izazovu u stilu svojih predaka, ili će se desiti veliki poraz Srba.

Svi smo na kosovskom sudilištu. Suđenje traje.

 

Zoran Pavlović,

član Predsedništva Dveri


 


Podeli vest:

Biografija : Zoran Pavlović

Rođen 26. 9. 1972. u Beogradu. Diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2001. radi kao profesor istorije u Osnovnoj školi „Despot Stefan Lazarević“ u Beogradu. U istoj školi je od 2007. do 2009. bio član Školskog odbora, a od od 2009. do 2011. pomoćnik direktora.

Na radnom mestu u školi bio je koordinator i realizator velikog broja kulturnih manifestacija, a njegovi učenici su osvajali nagrade na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima. Objavio je više stručnih radova iz oblasti obrazovanja, kao i monografiju o školi u kojoj radi.

Objavljivao je tekstove na političke, istorijske i kulturološke teme, u više časopisa i internet stranica, i učestvovao na javnim tribinama posvećenim političkim i istorijskim pitanjima. Uređuje „Glas Svetog Trifuna“ (parohijski časopis hrama Svetog mučenika Trifuna na Zvezdari).


Angažovanje u Dverima

U Dverima sarađuje od januara 1999. godine. Od 2012. je član Uprave Povereništva Dveri Zvezdara, a u Pokretu je bio i na sledećim dužnostima: član Beogradskog rukovodstva, koordinator Saveta za obrazovanje i nauku, član Tima za lokalnu politiku, član Statutarne komisije, član Prelaznog veća i koordinator za grad Beograd.

Bio je urednik glavnog sajta Srpskog pokreta Dveri, a još uvek uređuje časopis i sajt „Dveri Zvezdara“. Trenutno je član Predsedništva i Organizacioni sekretar Pokreta.

Jedan od autora prosvetnog programa Srpskog pokreta Dveri o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju i Statuta Pokreta i koautor „Strategije razvoja lokalne politike Pokreta Dveri“ i „Akcionog plana sprovođenja aktivnosti lokalnih povereništava u toku predizborne kampanje“.

Od 2012. do 2016. godine bio je član Saveta za društvene delatnosti Gradske opštine Zvezdara, kao opozicioni predstavnik Pokreta Dveri.

Član uređivačkog odbora Izdavačke kuće „Catena mundi“ i predsedavajući Upravnog odbora UG „Srpski Sabor Dveri“.

Dobitnik je gramate NjS patrijarha srpskog Irineja„za njegovu pokazanu nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi a posebno na njegovom uloženom trudu na polju misionarskog rada i organizovanju verskog života“ pri hramu Svetog Velikomučenika Trifuna u Beogradu

Poštovalac i poklonik Svete Gore.

Proglašen za ličnost 2012. godine od strane dnevnog lista „Politika“.