Autorski tekstovi

Zoran Pavlović: Predstava i predstavljanje

Zoran Pavlović: Predstava i predstavljanje


Svi koji prate politiku od momenta kada je ponovo uspostavljeno višestranačje u Srbiji, mogu da uporede markentinške poteze raznih stranaka, sledbenika raznih politika i ideologija. Bez obzira kakve stavove da su zastupali, mnogi su koristili marketinške trikove da prevare biračko telo, da osvoje što veći broj glasova koji donose mandate, a mandati dobar „pregovarački potencijal“ za eventualnu koaliciju i priliku da se dođe do novca i moći. Jer, pokazalo se da je novac do sada bio glavni motivator za bavljenje politikom u Srbiji, uz neizbežnu želju da se vlada.


Tako se politika pretvorila u marketing, gde je važno ko se kako predstavlja, na koji način koristi terminologiju, kako se slika, kako se osmehuje... dok o suštini malo ko razmišlja, odnosno o tome da li je ono što neko govori realno ili nije, da li se nekim postupcima radi u interesu države i naroda ili ne, da li neki postupci vode ka gubljenju teritorije, ka ekonomskom upropašćivanju, ka kulturnom dnu...


O tome malo ko ozbiljno misli, i od onih koji se nude na političkoj pijaci, i veći deo naroda koji kupuje političku maglu. Bitno je samo predstavljanje. Političar i njegova ideja su roba koja se prodaje. Od toga koliko se dobro predstavi, zavisi kako će se prodati.


Obično se kaže za nekoga ko je trenutno na vlasti da gori manipulator nije postojao, ali se ubrzo posle njegovog pada ispostavi da dolazi još veći. I danas možemo da konstatujemo isto: trenutni "vođa" je prevazišao sve dosadašnje, ali je sigurno da neko u budućnosti može i njega da nadmaši. Politika u Srbiji se kreće utabanom stazom, onom koju su davno napravili liberalni teoretičari zapadnog sveta i koja se stalno uglačava raznim modernim mehanizmima kako bi krajnji cilj bio ostvaren – prevariti biračko telo.


Sadašnji vođa zna kako da se predstavi. Njegovi nastupi su smišljeni i proračunati, od pojave do govora. Njegov stav je strog i siguran, njegov izraz lica je zabrinut, on ističe, a i njegovi ističu, da mnogo radi i da je sav posvećen državi. On se retko smeje, osim kada se rukuje sa „slučajnim“ prolaznicima ili kada u kafani gosti prijatelje iz drugih država.


Stav je uvek takav, ali se retorika razlikuje. Naš trenutni vođa ima razrađenu taktiku predstavljanja za razne društvene slojeve.


 


Evropejac


Vođa je najpre Evropejac. To je postao skoro, ali je to danas njegova najbitnija karakteristika. Nakon dugogodišnje karijere srpskog nacionaliste, shvatio je da to nije najbolja preporuka da dobije podršku velikih zapadnih demokratija, što je bio uslov da dođe na vlast. Morao je da promeni retoriku, prvo zbog njih i njihove novčane i medijske pomoći, a tako je došao i do novih glasova nekadašnjih pristalica drugih stranaka, do tada perjanica evropskog pogleda na svet. I postao je odličan Evropejac, kakav do tada nije viđen na našoj političkoj sceni. Sve što treba, on završava, naravno u interesu Evropske unije.


Primera ima mnogo, oni se i ne kriju niti ih se vođa stidi. Naravno, ti primeri se predstavljaju kao pozitivni pomaci ka učlanjenju u Evropsku uniju, kao pobede, a ne kao popuštanje pred pritiscima. Predaja Kosova i Metohije briselskim sporazumima, prodor stranog kapitala, prodaja nacionalnih resursa... se ne predstavljaju tim izrazima, već: pregovori u Briselu se vode da bi se popravio život ljudi na Kosovu i Metohiji, sa velikim uspehom; moramo da se dogovorimo sa Albancima jer ne želimo rat; strane investicije su neophodne za naš razvoj, tu smo lideri u regionu; moramo da privatizujemo da bi došao strani investitor i da bi fabrike radile…


 


Nacionalista


U Srbiji ipak ima mnogo više ljudi koji su nacionalnog opredeljenja, među kojima ima dosta onih koji baš i ne vole mnogo Evropsku uniju, a dosta je i onih koji su politički slabo informisani i ne znaju da naprave razliku između EU i srpskog nacionalnog interesa. Zbog njih se vođa predstavlja kao nacionalista, ali isključivo za domaću upotrebu. Najviše pred izbore, ali i uvek kada se pruži zgodna prilika da se dobiju politički poeni, a da ne naškodi evropskom putu.


On ustaje u zaštitu ćirilice u Hrvatskoj, oštro polemiše sa hrvatskim premijerom u vezi migranata, žustro se obraća albanskom premijeru u vezi fudbala, obeležava godišnjicu NATO bombardovanja, predstavlja dobijanje Zajednice srpskih opština na Kosovu kao veliku pobedu, koristi simboliku Vidovdana (na pogrešan način, ali većina to ne shvata), napada Soroša, podigne poneki spomenik... I sve to utiče na građane koji su zadovoljni takvom retorikom. U momentu kada vođa na takvim i sličnim primerima „brani“ srpske interese, srpski čovek je ponosan.


Eto glasova onih koji sebe smatraju nacionalistima, a koje ne zanima da uđu u suštinu. Evropa toleriše takvu retoriku, znajući da vođa nije iskren u tome. Njima je bitno da im završava poslove i da ispunjava sve zadatke. Zna Evropa šta je marketing. Srpski narod još uvek većinski razmišlja na srpski način, ima određenu nacionalnu svest i ne pristaje na politiku otimanja.


Oni koji bi izašli na izbore sa doslovnom antisrpskom retorikom u skladu sa antisrpskom politikom Evropske unije, dobili bi vrlo malo glasova. Zato srpski narod mora da bude prevaren nacionalnom pričom. I to uspeva jer medijski mrak onemogućava narodu da pronikne u suštinu vođine prevare, da je „odbrana“ srpskih interesa samo medijski trik dok se na drugoj strani dešava sledeće: ćirilica u sred Beograda gotovo da ne postoji, evropski zvaničnici najavljuju da i Srbija treba da primi deo migranata, saradnja sa NATO paktom se intenzivira, neoliberalna politika kojoj je Soroš personifikacija je osnovni program srpske vlade (pokušaj uvođenja seks paketa u škole govori u prilog tome), svakim novim dogovorom sa prištinskim političarima Srbija gubi poneku nadležnost u svojoj južnoj pokrajini, perfidno izokretanje simbolike Vidovdana prolazi kod većinski neupućenog sveta čime se kruni ionako slabo poznavanje duhovne baštine...


 


Prijatelj Rusije


Srpski narod je vekovima okrenut ka Rusiji. Neki misle da nas Zapad ne voli jer nas smatra „malim Rusima“. Verska, kulturna i istorijska povezanost dva naroda predstavlja veliku smetnju zapadnim silama u njihovim nastojanjima da potpuno pokore srpski narod. Ako bi neko izašao na izbore sa antiruskom retorikom, osvojio bi vrlo mali broj glasova. Zato su svi vladari u poslednjih 17 godina nastojali da prilagode svoje govore proruskim osećanjima Srba.


To je shvatio i sadašnji vođa. On pokušava da se u javnosti predstavi i kao prijatelj Rusije, znajući da to donosi glasove. Mnogi smatraju da je to njegovo veliko diplomatsko umeće, nazivaju takvu politiku „gimnastikom“ odnosno pokušajem da održi dobre odnose sa svima.


Ali, konkretni vidovi saradnje sa Rusijom pokazuju da ona i nije tako velika jer nema one trgovinske razmene koja je moguća, jer nema velikih ruskih kompanija u Srbiji, jer se veze sa Moskvom svode na paradu i lepe izjave o večnoj ljubavi i prijateljstvu. Zapadnim silama takva retorika ne smeta jer nema suštinske saradnje sa Rusijom, jer je srpski vođa potpuno okrenut ka Evropskoj uniji, jer ispunjava sve što se od njega traži. A jednom će se tražiti i sankcije Rusiji.


 


Lider


Vođa je lider. I mediji i njegovi saradnici su od njega napravili lidera. Zna se da je njegova reč poslednja. On će odlučiti kad će biti izbori, ko će biti u Vladi, da li će se dati pomoć nekom košarkaškom klubu... On se i sada kao predsednik predstavlja kao jedini koji se suštinski pita, i o onome što nije njegova nadležnost. On je jedini i neprikosnoveni. Smišljeno i lepo upakovano.


Srbi vole da imaju Domaćina, što pokazuje njihova istorija. U svim razdobljima su nastojali da imaju predvodnika koji će voditi državu onako brižno i predano kao što Domaćin vodi svoje domaćinstvo. Problem nastaje kada predvodnik naroda nije srpski Domaćin, već stranački lider koji se bori za interese svoje stranke, svojih inostranih nalogodavaca i finansijera, svojih prijatelja tajkuna, svoje lične.


Onda se pred narodom pojavljuje problem koji mnogi nisu u stanju da vide: da vođa nije Domaćin, već lider koji ne brine stvarno o narodu, već se bavi politikom iz drugih razloga – novac, moć, vlastoljubivost, ideologija... Takvih primera ima više: Srbi su voleli Broza, Miloševića, Đinđića, Tadića... Nijedan od njih nije bio pravi Domaćin, a svi su se trudili da pokažu da jesu i što je bitnije, uspevali su da ubede narod u svoje fantazije. Neki su koristili silu i medije (Broz i Milošević), a oni posle njih koristili su samo medijsku manipulaciju. I sadašnji vođa uspeva u tome, bolje nego iko pre.


 


Mesija


U duhovitom beogradskom svetu već je nastala pošalica: šta posle vođe? Ne samo što vođa želi da bude potpuni gospodar, on se predstavlja kao izbavitelj, a izbavljenje samo što nije došlo.


Za zavaravanje naroda koriste se razni statistički podaci, upakovani onako kako odgovara vođi. Oni koji prate ekonomiju odmah shvate da stvarnost nije baš takva, ali nemaju gde da iznesu svoje mišljenje. Cenzura je opšta, osim nekih internet portala koji dopiru do manjeg broja glasača.


Vođa je odlično savladao veštinu prodavanja iluzija. On zaista lepo obećava: doći će strani investitori, doneće kapital, zaposlićemo narod, živećemo bolje one godine, a zatim one godine... Umesto toga, dobili smo prodaju nacionalnih resursa, finansiranje stranih investitora, rad u stranim fabrikama za mali novac... I opet ko shvata, nema gde to da kaže, osim u krugu bliskih prijatelja.


U jednom delu naroda probuđene su velike nade. Pitamo se šta će biti sa tim ljudima kada se pokaže da obećanja nisu izvodljiva? Isto što i sa onima koji su verovali petooktobarskim političarima. Veliko razočarenje. Ono je, u stvari, već počelo.


 


Dramaturg


U zemlji u kojoj je drama svakodnevica, u kojoj rijaliti programi pokazuju tužno lice Srbije, one Srbije koja voli da gleda u tuđe dvorište, koja voli da se svađa, koja voli da ogovara, koja uživa u nemoralu, koja izgovara prostakluke, vođa je shvatio da i on mora da se ponaša adekvatno tome. On, doduše, lično ne govori proste reči i nije u javnosti nemoralan, ali je odlično iskopirao najbitniju komponentu rijalitija – dramu.


On saziva vanredne konferencije za štampu koje prenose sve režimske televizije, raspravlja se sa novinarima sa autoritetom gospodara kome ne sme ništa da se odgovori, izmišlja neprijatelje koji mu rade o glavi čime postaje stradalnik i izaziva sažaljenje mase, njemu odani novinari promovišu prave i lažne skandale, potenciraju sukobe u Vladi, pri čemu svi mogu da budu loši, osim vođe.


Narod voli dramu, obožava da gleda svađu, bilo kakvu, pa i političku. A odlično je ako postoji glavni junak koji na kraju nadmudruje sve, na koga uvek možemo da se oslonimo, koji će nas izvući iz krize. To je vođa.


 


Manipulator sportom


Više sportskih kanala, veliki broj prenosa fudbalskih utakmica, česta takmičenja, evropska i svetska, košarkaša, odbojkaša, fudbalera... Zatim Novak, pa medalje strelaca, i još mnogi drugi uspesi. Čestitamo, ali ne pristajemo na zloupotrebu pošteno osvojenih pehara i medalja. A na zloupotrebe nailazimo svakodnevno.


Svi vladari u poslednje dve i po decenije su manipulisali sportskim rezultatima, pa ni sadašnji vođa i njegovi saradnici nisu izuzetak.


Prvo što skreće pažnju na ovu pojavu su čestitke najviših državnih funkcionera koje upućuju sportistima za svaki uspeh.


Drugo je njihovo lično prisustvo na tribinama.


Treće je dočekivanje ispred beogradske Skupštine. Četvrto su prijemi kod najviših organa. I sve bi to možda i moglo da prođe jer sve to postoji i u drugim državama, da nema još nečega. Najpogubnije je povezivanje sporta i politike, odnosno manipulisanje sportom kao u slučaju fudbalske utakmice protiv Albanije, i u Beogradu i u Elbasanu.


Da li će premijer otići ili ne, njegova podrška fudbalerima ma šta da urade, novinski tekstovi o slavlju Srba na Kosovu i nesrećnim Albancima u Prištini, naslovi poput „kakvi budete danas, bićete doveka“ (očigledna aluzija na film „Boj na Kosovu“), predstavljaju dizanje nacionalnog ponosa tamo gde to nije neophodno ili stvaranje lažnog osećaja pobede, dok na drugoj strani isti gospodar, koji tako predano hrabri fudbalere i slavi fudbalsku pobedu, potpisuje vrlo loše sporazume sa prištinskim političarima, koji vode u potpuni gubitak kolevke srpske državnosti i Crkve.


Odličan način da se pažnja javnosti prenese na nešto suštinski nebitno, ali slatko za muški deo nacije. Još jedan primer lažnog nacionalizma za unutrašnju (zlo)upotrebu. Ovoga puta uz izdašnu, svesnu i nesvesnu pomoć sportskih novinara.


 


Manipulator nekulturom


Nije vođa izmislio nekulturu na medijima, ali je dozvolio da se ozbiljno usavrši i naruši i ono malo kulturnog dostojanstva koje nam je preostalo. Osim što nekulturom gospodare privatne komercijalne televizije zbog sticanja velike zarade, ova poplava najgoreg primitivizma savršeno odgovara vođi i njegovoj politici.


Narod na četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom može da gleda rijaliti primitivizam, što mu odvaja misli od bitnih političkih i ekonomskih tema o kojima bi trebalo da razmišlja. Da li je to slučajno ili smišljeno? Znajući za izreku starih Rimljana koja kaže da narodu treba dati hleba i igara, više smo uvereni da ništa nije slučajno.


 


Partija


Za one koji se sećaju komunističkog doba, ili one koji su o tome čitali u knjigama, današnje vreme neodoljivo podseća upravo na to, kada je postojala samo jedna partija, u koju su mnogi hrlili jer je ona bila viza za dobro zaposlenje, veliku platu, rešenje stambenog pitanja, društveni status...


Razlika je što danas ima još političkih stranaka i formalno drugačije mišljenje nije zabranjeno, postoje i nekakvi izbori. Ali u stvarnosti, suprotnog pogleda na svet od vladajućeg ima malo u javnosti, na velikim medijima skoro nimalo. Favorizuje se samo jedna partija i jedan vođa. Postoji mnogo siromašnog sveta koji želi nešto da dobije od moćne stranke: posao, veću platu, malu moć, a neki čekaju priliku da ukradu.


Stranačko zapošljavanje je postala svakodnevna normalna pojava. Neki su to nazvali partokratijom, u stvari to je suština liberalne demokratije. Vođa obilato koristi narodnu sirotinju, i omasovljenjem stranke obezbeđuje glasove na novim i novim izborima, a glasovi zatim donose novu moć, a ona novac, i tako u krug.


Vođa svojim izjavama upućenim političkim neistomišljenicima poput „sve ću ih pobediti“, „ne mogu mi ništa“ i sličnim, uvredama koje on i njegovi nanose oponentima, gušenjem svih medija koji govore nešto drugo, ućutkivanjem i kažnjavanjem opozicije u Skupštini, svesno ističe da politiku shvata kao stalni rat političkih stranaka, do istrebljenja, naravno opozicije.


Za njega i njegove drugačije mišljenje nije poželjno, čak i kada imaju apsolutnu moć u svim državnim organima. Time se obesmišljava ona pozitivna karakteristika demokratije koja kaže da se mora poštovati tuđe mišljenje i da narod ima pravo da čuje sve strane. Time se ide na koncentrisanje sveukupne moći u rukama jedne partije i obesmišljavanje političke borbe što treba da dovede do nesmenjivosti vlasti.


 


Ono što je najbitnije


Ono što je najbitnije na kraju svake priče je šta je pisac hteo da kaže. Kritika radi kritike više nije dovoljna. Ono što je napisano, čitali smo i ranije. Osnovno pitanje je: šta umesto ovoga?


Da li je moguće da se vodi drugačija politika? Da li je moguće da Srbija ima Domaćina, a ne stranačkog vođu? Da li je moguće da se napravi vlast koja neće prodavati zemlju i nacionalne resurse? Da li je moguće da mediji ne manipulišu ljudskim osećanjima? Da li je moguće na medijima čuti drugu stranu?


Da li je moguć društveni konsenzus da je vlast smenjiva? Da li je moguće da se neko stvarno bori za poboljšanje života običnog čoveka, a ne za svoje lične interese? Da li je moguće da stranka ne postoji radi sebe, već radi društvenih interesa?


Da li je moguće da se politika shvata kao odgovorna služba narodu i državi, a ne kao mogućnost da neko postane veliki gospodar? Da li je moguće da se vlada, a da se ne krade? Da li je moguće da narod živi od svog rada, da se ljudi zapošljavaju na osnovu svojih sposobnosti, a da ne čekaju milostinju i zaposlenje od stranke?


Verujemo i nadamo se da je moguće. Takvu politiku želimo i političare koji tako razmišljaju čekamo. Ima ih.


 


Zoran Pavlović


član Predsedništva Dveri


Podeli vest:

Biografija : Zoran Pavlović

Rođen 26. 9. 1972. u Beogradu. Diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2001. radi kao profesor istorije u Osnovnoj školi „Despot Stefan Lazarević“ u Beogradu. U istoj školi je od 2007. do 2009. bio član Školskog odbora, a od od 2009. do 2011. pomoćnik direktora.

Na radnom mestu u školi bio je koordinator i realizator velikog broja kulturnih manifestacija, a njegovi učenici su osvajali nagrade na opštinskim, gradskim i republičkim takmičenjima. Objavio je više stručnih radova iz oblasti obrazovanja, kao i monografiju o školi u kojoj radi.

Objavljivao je tekstove na političke, istorijske i kulturološke teme, u više časopisa i internet stranica, i učestvovao na javnim tribinama posvećenim političkim i istorijskim pitanjima. Uređuje „Glas Svetog Trifuna“ (parohijski časopis hrama Svetog mučenika Trifuna na Zvezdari).


Angažovanje u Dverima

U Dverima sarađuje od januara 1999. godine. Od 2012. je član Uprave Povereništva Dveri Zvezdara, a u Pokretu je bio i na sledećim dužnostima: član Beogradskog rukovodstva, koordinator Saveta za obrazovanje i nauku, član Tima za lokalnu politiku, član Statutarne komisije, član Prelaznog veća i koordinator za grad Beograd.

Bio je urednik glavnog sajta Srpskog pokreta Dveri, a još uvek uređuje časopis i sajt „Dveri Zvezdara“. Trenutno je član Predsedništva i Organizacioni sekretar Pokreta.

Jedan od autora prosvetnog programa Srpskog pokreta Dveri o osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju i Statuta Pokreta i koautor „Strategije razvoja lokalne politike Pokreta Dveri“ i „Akcionog plana sprovođenja aktivnosti lokalnih povereništava u toku predizborne kampanje“.

Od 2012. do 2016. godine bio je član Saveta za društvene delatnosti Gradske opštine Zvezdara, kao opozicioni predstavnik Pokreta Dveri.

Član uređivačkog odbora Izdavačke kuće „Catena mundi“ i predsedavajući Upravnog odbora UG „Srpski Sabor Dveri“.

Dobitnik je gramate NjS patrijarha srpskog Irineja„za njegovu pokazanu nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi a posebno na njegovom uloženom trudu na polju misionarskog rada i organizovanju verskog života“ pri hramu Svetog Velikomučenika Trifuna u Beogradu

Poštovalac i poklonik Svete Gore.

Proglašen za ličnost 2012. godine od strane dnevnog lista „Politika“.