Србија је заробљена држава.
Уместо да државу чувају од корупције, кварења и труљења, институције су у Србији постале тврђаве корупције.
Летошња афера са непостојећом тј. фалсификованом дипломом министра полиције Небојше Стефановића , била је само лакмус вишедеценијске контаминације српског простора високог образовања. Ујдурма са фантомском консалтинг фирмом регистрованом још 1990. године у Лондону од стране оснивача и ректора Универзитета Мегатренд, Миће Јовановића која је фабриковала непостојеће дипломе са непостојећим еминентним професорима, са непостојећом пословном способношћу у Србији и непостојећом делатношћу високог образовања, а које је након тога нострификовао исти тај Универзитет Мегатренд из Београда показала је да је вирус у систем високог образовања у Србији убачен јако давно. Вишедеценијско ћутање Министарства и свих тела које се баве акредитацијом и провером квалитета високог образовања логична су последица те контаминације.
Чињенице да је други човек владајућег СНС-а, потпредседник Владе и први човек полиције фалсификовао своју диплому јако су незгодне за власт. Како је власт на то реаговала? Тако што се пера латио мудри и марљиви председник свих грађана и у свом тексту објављеном у политици под називом „Елита и плебс“ назвао „сладострасном лажном елитом“ и непријатељима народа све оне који су се усудили да оваква незгодна питања уопште и постављају.
Ових дана је Одбор за професионалну етику Универзитета у Београду једногласно утврдио да је Синиша Мали, министар финансија у Влади Србије, бивши градоначелник Београда, некадашњи стручњак за приватизацију у својој докторској дисертацији „преузимао туђу интелектуалну својину без навођења“ односно да је извршио плагирање. Уследиле су реакције колега из Владе али и самог председника од којих се „мудрачки мозгови муте“. Док је министарка Михајловић тврдила да је интелектуална крађа министра финансија његова „приватна ствар“, Велики Опсенар је „свом плебсу“ објаснио да је одлука Одбора за професионалну етику „политичка одлука“, упоредио несуђеног доктора наука са Данилом Кишем а није презао ни од лажи, довођењем у питање студије и дипломски рад председника СП Двери Бошка Обрадовића.
Иза ове аргументације крије се јасан став представника власти да је држава „приватна магаза“ њихове странке а не „res publica“ која се плаћа новцем грађана, Држава постоји да би очеви Синише Малог и Небојше Стефановића могли да тргују оружјем и фирмама у приватизацији, а свака чињеница која говори о томе да је „коза постављена да чува купус“ представља чин националне издаје и последица је политичког анимозитета.
Плагирање доктората наравно није домаћи специјалитет али оно што јесте специјалитет српских власти је цртање мете на челу свима који се дрзну да кажу да је министар или државни службеник плагијатор или фалсификатор.
И у многим другим земљама су докторати високих функционера државе проглашавани за плагијате , али су се те афере увек окончавале поништењем доктората, одузимањем титуле али и оставком несуђеног доктора. То је прошле године био случај у Чешкој , када су у само неколико дана, оставке због плагираних доктората поднела два министра, Петр Крчал, министар рада и социјалних питања као и министарка правде Татјана Мала. Док је хрватски министар образовања Паво Баришић, после дугог одбијања да понуди оставку разрешен, његова словеначка колегиница Клавдија Маркеж је дала оставку само два дана након ступања на дужност због оптужби да је плагирала свој десет година стар магистарски рад. У априлу 2012.год. оставку је понудио и мађарски председник Пал Шмит након што му је универзитет Семелвајс у Будимпешти одузео титулу доктора наука. Ни немачки политичари нису били имуни на плагијате, па је 2011.год. тадашњи савезни министар одбране Карл Теодор Цу Гутенберг, након доказа о плагирању сам тражио од универзитета да му одузме докторат а потом и поднео оставку и извинио се јавности. Исту судбину имала је и министарка образовања у Немачкој Анет Шаван. Док је у случају Цу Гутенберга, премијерка Ангела Меркел покушала са реториком сличној оној коју користе српске власти, по којој за министра није важно да је доктор наука, већ „његови резултати“ врло брзо је увидела да се са академском честитошћу државних службеника не вреди играти као ни са стрпљењем нације.
Прилози за српску историју академског бешчашћа су бројни. Међу њима и већ доказано плагиран докторат министра финансија Синише Малог, фантомска диплома и сумњива дисертација министра полиције Небојше Стефановића, сумње у плагијеризам доктората гувернерке Народне банке Србије Јоргованке Табаковић, дипломски испит у недељу бившег председника Томислава Николића, сумњиво завршене основне студије највиших државних службеника, попут државног секретара Драгана Стевановића који је „суперменским“ моћима полагао десетине испита у неколико дана, а исте само „супергерлске“ моћи показала је и Јелена Триван, директорка „Службеног гласника“ својим муњевитим окончањем мастер и докторских студија, које је истрчала за три године али је значајан део дисертације попунила туђим текстовима без навођења аутора, између осталог и крађом текстова из књиге „Српски завет“ аутора Бошка Обрадовића. Ово најмаркатнији примери понашања српских политичара су последица непостојања академске честитости ових државних службеника али и степена контаминације у систему високог образовања у Србији. Проглашавање интелектуалне крађе за приватну ствар јавног службеника који се плаћа државним новцем (новцем свих грађана) је доказ дубоке кризе државе и њених интитуција. То је доказ моралног посрнућа и неподобности за обављање јавне функције и плагијатора и његовог афирматора.
И то ће проћи. И њихово ће проћи.
Међутим корупција има своју цену.
Проглашавање плагираних доктората и купљених диплома за приватну ствар министара у Влади има за последицу да се већ дуги низ година о Србији говори као о земљи купљених диплома.
Ту цену плаћаће српско високо образовање и свако наше дете још дуги низ година. Плаћаћемо и онда када ове године наших живота које смо провели под владавином СНС-а постану прошлост.
Због тога јавни интерес не може да буде приватна ствар.
Др Тамара Миленковић Керковић, потпредседник Српског покрета Двери
Фото: Гето Србија