Опозиција, којој без сумње припадају Двери па и ја са њима, хоће да бојкотом диригованих, криминализованих и од режима подмукло контролисаних избора, озбиљно поткопа труле темеље власт и да је, без обзира на исход изборног дана, у наредном периоду докрајчи.

Да се избори за техничку, прелазну владу, медије у којима сви политички актери имају равноправну могућност да се представе и дају своје предлоге за излазак Србије из срамоте, лоповлука и обамрлости. За уређене бирачке спискове, минимум правне државе и самим тим стварање нормалне атмосфере за будуће демократске изборе. То ће свакако утицати и на стране факторе да уваже напор и озбиљност уједињене, истинске опозиције, очишћене од Вучићевих тројанских коња и да престану да калкулишу, толеришући режимски тоталитаризам зарад обећања да ће најзад поништити Резолуцију СЦ УН 1244 и докопати се Косова и Метохије уз званичну капитулацију Србије.

Како не спадам у особе склоне заклањању иза осведочених јаких личности, нити скривању у групе са социјално пожељним понашањем и маркетиншки избалансираним порукама, о борби опозиције могу да пишем искључиво из сопственог угла гледања, износећи личне ставове и закључке.

Тренутни режим у Србији очито је одабрао лакши пут у борби са опозицијом. Неспособни су да одговоре на изношење огољене истине о виском државним функционерима, да демантују пљачку у Крушику, криминал са лажним дипломама, почев од средње школе, факултета ( или пак бечелор дипломе, ко ће знати?) премијерке и других моралних наказа које воде ову државу, иако је мрзе из дна душе  као што мрзе и поштен свет који у њој ради и једино од тог рада живи, па до доктората Небојше Стефановића, Синише Малог, Јоргованке Табаковић и других „угледних“ припадника овог лепог друштванцета…Режим не само да не покушава да нађе макар и танко оправдање за Јовањицу, Станику Глигоријевић убијену на наплатној рампи код Дољевца, скупе а лоше новоизграђене путеве, стварање велике Албаније потписивањем малог шенгена ђ, ПКБ-а, крађе беба, хелихоптера, савамале, Оливера Ивановића и слично, већ бахато спроводи политику „ПА ШТА?“.  Политика „Па шта?“ и „Може ми се!“ су уточиште за све лопове, сецикесе, полуинтелектуалце, лажне стручњаке, једном речју за полусвет који води Србију у даље пропадање. Режим дакле бира да нас не замајава неким пружањем контра аргумената који би доказали да „зла опозиција“ лаже, нити да поправља стање и прочисти своје редове, већ бира да једноставно уништи и укине опозицију. Да ућутка ма и најмањи трачак здравог разума како у сопственим редовима тако и међу народом у целини. Када су министри ове власти и перјанице СНС-а штрајковали глађу против опозиције, страни новинари нису никако могли да поверују, нису могли да разумеју шта се догађа? Како је могуће да власт штрајкује глађу против опозиције??!! Променили су неколико преводилаца, не верујући да може бити истина оно што чују. Недавни протести власти против опозиције су још једна новина у ненормалном, бахатом понашању режима, решеном да ни за милиметар не одступи од свог рушилачког, пљачкашког вођења државе.

Јасно је да власт у сваком тренутку може да подигне своју машинерију разрађену „капиларним гласовима“ и системом уцене радним местом, који укључује не само ужу породицу, већ се уцена шири до четврог колена. Јасно је и како изгледа будућност Србије са таквом влашћу, нејасно је само има ли нам спаса и где да га тражимо?

Сасвим логично би било да је спас у опозиционом, антирежимском (а нипошто антидржавном) деловању. Логично је и да опозиција једино ако је уједињена и одлучна може нешто да промени. Да, Двери су у техничком савезу са „жутима“, са опозиционим борцима који су већ били на власти, небројено пута смо износили аргументе зашто Савез, а досадашњим радом показали да саме Двери  не одступају од својих идеја и не посустају у тражењу правог пута. Позивам све критизере који са безбедне удаљености посматрају и критикују, да нам се приближе, придруже, поделе одговорност са нама. То нам свима даје шансу на успех, а са друге стране, не гура нас у исти кош. Нити су све снаге опозиције исте, нити су све чланице Савеза исте и не могу то ни постати. Разлике међу нама евидентно постоје и нисмо то ниједног тренутка негирали, али сада, па све до слома овог режима, најважније су сличности које нас повезују, односно заједнички циљеви. То је правна држава, окренута себи и свом народу, који у њој може поштено да живи од свог рада. Народу који се не стиди врха своје државе и не бежи из ње.

Председник Српског покрета Двери Бошко Обрадовић је јавно рекао да је свестан да у својој борби понекад прави грешке, али суштина је да се Двери, са њим на челу, боре и не посустају. Неутралном посматрачу, критизеру и СНС гласачу ће веома брзо бити јасније зашто режимска хајка баш на Двери и баш на Бошка Обрадовића и његове људе? НИКО не може да злотворе на власти сруши сам, а мала би утеха била што би Двери остале морално чисте када би се бориле ван Савеза за Србију,  за разлику од политичких опција које тргују и калкулишу, шурују једнако с властима и опозицијом и подмукло чекају да као шакали, хијене и лешинари добију своје. Свако ће напослетку и добити своје по заслузи, калкуланти и сецикесе понарочито, па били они у власти, опозицији, Савезу или неутралци.

Хајде да останемо доследни у овој борби до краја отворени и искрени, па да се око Видовдана поново погледамо у очи. Много тога нисмо кадри да мењамо сада, али много је ствари које само од нас зависе! Барем тај избор нико не може да нам украде, купи за 2000 динара или га укине и забрани. Простор за манипулацију је мали, али одступања једноставно нема. Србија је једна и има само нас. Нема назад!

 

Марија Јањушевић

народни посланик

 

Текст објављен у Сведоку