Бојкот избора, испрва, не изгледа као проблематична пракса. Разлози могу бити бројни – политичка неопредељеност, намерно неучествовање у политичком животу друштва (што је својствено верницима појединих религија) и сл. – али сваки од њих исходује видом грађанске непослушности.
У случају предстојећих избора, оних који ће се одиграти крајем априла месеца 2020. године, разлози да се не изађе на биралишта прошириће се, без сумње, и на политички опредељене и на оне који намерно учествују у политичкој свакодневици. Прошириће се и на оне који, обично, нису превише заинтересовани за политику. Прошириће се и на уздржане. И на оне који се политике гнушају. Природно је запитати се: Зашто бојкот? јер досад, од почетка ере вишестраначја у Србији, бојкот избора није нешто што се уобичавало у овој размери.
Па, зашто бојкот? Изборе ће бојкотовати и млади и стари, подједнако.
Млади јер им је, буквално, будућност у Србији све само не блистава; јер су дипломе државних универзитета обезвређене; јер у академском животу бити плагијатор, више, није богзна какав преступ; јер са својом дипломом, уколико нису чланови неке од партија при владајућој већини, не могу ни пљескавице да окрећу; јер не могу да мисле о породици, из страха да ће жена бити отпуштена или да ће им дете, у породилишту, нестати под неразјашњеним околностима. Младима је мука од мобинга, од партијске припадности која се, нажалост, подразумева. Младима је мука од планирања куда ће се денути након студија на глобусу који су стали да окрећу већ у средњој школи. Младима је мука од немогућности да се њихов глас чује јер све одлуке доносе људи који су присутни у политичком животу од 1990. године. Младима је мука што не могу да покрену сопствене послове, јер све су субвенције, унапред, намењене „страним инвеститорима“ који на радном месту захтевају ношење пелена за одрасле. Зато бојкот!
Старима је зло од одавно пропалог здравственог система; од отетих им пензија, зарад обећања бољег живота у златном добу. Старима, али и инвалидима, ратним ветеранима, социјално угроженима… зло је од државе која их је запоставила, да би новац улагала у фонтане, у новогодишњу расвету, у јарболе, у чудовишне реконструкције тргова, тржница, булевара и улица; зло им је од државе из које њихови најдражи, у најбољим годинама, морају да оду у туђину да се, отуда, не врате. Стари, инвалиди и ратни ветерани подизали су државу, грцали у зноју, сузама и крви, да их сада готово нико не би питао ни за шта; да им не би рекао лепу реч, сетио их се мимо светског дана који им је, глобално, намењен. Пензије су минималне. Новчане накнаде скандалозно ниске, толико да се од њих, једва, могу платити скромне месечне дажбине према држави. Медицинске помоћи нема, јер је пружају кадрови доведени, махом, посредством партијског утицаја, који су своје дипломе завредили на универзитетима који њима тргују. Зато бојкот!
Не заборавимо и средовечне, оне којима је, можда, и најтеже. Они се сећају деведесетих и снаге коју су, тада, у младости, имали; жеље за бољим животом коју су претворили у поверење и поклонили га људима који су, и данас, на власти – претежно заоденути у друге боје и бранећи другу идеологију. Средовечнима је, деведесетих, младост згажена. Раних двехиљадитих наде скоро исцрпљене. Сада, питају се чему се могу надати. Деца им се, ако нису негде у туђини, под туђом чизмом, под чизмом немилог и неизвесног живота у Србији – у земљи којом не могу да се поносе; у земљи о којој не могу ни да говоре, а да им главе нису погнуте. Зашто? Јер министар војни није служио војску; јер је министар полиције син трговца оружјем; јер је министар финансија плагијатор; јер је министар здравља био умешан у послове мафијашких кланова. И тако даље. Средовечни не знају чему да се надају у старости. Довијају се. Не знају ко ће се о њима старати. Надају се да ће им се деца вратити. Средовечни одбројавају године до пензије, у страху да од својих пензија неће моћи да опстану, а камоли да се одморе у старости. Зато бојкот!
Бојкот због државника који су, у више наврата, погазили Устав. Бојкот због закона који се не пишу за народ, већ за потребе владајуће већине. Бојкот због медијског мрака, у којем нема места за неистомишљенике или глас икога ко мисли друкчије од владалаца. Бојкот због пропалог школства, здравства, пољопривреде. Бојкот због распродате, приватизоване државне имовине. Бојкот због свакодневних маштања о бољем животу негде другде. Бојкот због небројаних несталих беба. Бојкот због убијених новинара, чије смрти никада нису расветљене. Бојкот због страха у којем живимо и бојимо се да говоримо о било чему што би могло да засмета владајућој већини. Бојкот због присиле да се гласа за владајућу партију због послова у јавном сектору… БОЈКОТ ЗБОГ СВЕГА!
Не допустимо владајућој већини да нас заварава. Не допустимо им да нам краду године, пријатеље и породицу. Не допустимо им да заташкавају афере. Не допустимо им да мисле да могу да нас малтретирају и убеђују нас да то раде за наше добро. Зато бојкот!
Не на изборе 26. априла! Не на изборе до даљњег!
ОО Двери Вождовац
Фото: direktno.rs