Економске мере Владе Србије за помоћ привреди Србије да преброди негативне ефекте пандемије изазване вирусом  КOVID19 коначно су обзнањене. Усвојене су 16 дана од неуставног увођења ванредног стања у Србији. Неочекивано, није их обзнанио свезнајући Председник Србије. Уместо њега, то су учинили министар финансија и председник Привредне коморе Србије.  Најављене као „дубље и детаљније од свих мера донетих у окружењу“ ове су мере јединствене само по томе што су од стране председника на ТВ Прва најпре помпезно елабориране економски неукој јавности, па тек онда усвојене и представљене. То довољно говори о озбиљности и жељи да се њима „опсени простота“.

     Циљ мера је, по речима доносиоца, помоћ привреди, очување запослености и помоћ грађанима. Привреди Србије се кроз ове мере одобрава државна помоћ, као и помоћ у другим облицима у износу  5,1 милијарди евра или 608 милијарди динара, што је по речима њихових презентера половина годишњег буџета Србије или готово 11% бруто друштвеног производа Србије. Томе се нема шта замерити. Рецесија ће по свим очекивањима у свим земљама бити огромна, чак и већа од оне изазване кризом из 2009. године. Угрожен је опстанак људи, угрожена су радна места и угрожена је привреда која пуни буџет. Угрожен је сам опстанак државе и народа. Висина није спорна. Међутим, како и коме ће та огромна средства бити расподељена.

Економске мере морају бити праведне, транспарентне и ефикасне.

Већина ових мера не испуњава ни један од ових услова.

Слика и прилика ове власти и врхунац демагогије је  обећање Свезнајућег, а сада и мера, да ће сваком пунолетном грађанину Србије бити исплаћен износ од 100 евра и то након укидања ванредног стања. Она делује готово црнохуморно. О популизму плаћеном новцем грађана и о политичким  ефектима ове неефикасне и неправедне економске мере је  непотребно и говорити. Није случајно грађане одмах подсетила и на чувених „1000 евра за сваког грађанина Србије“ које је давно обећао финансијски гуру и идеолог ове власти.  Србија је земља  огромних социјалних разлика. Богатима 12.000 динара неће значити готово ништа јер током кризе они нису угрожени финансијски, док незапосленима, бројним гађанима којима је искључена струја у време епидемије или корисницима социјалне помоћи, та ће помоћ бити исувише мала. И то под условом да преживе ванредно стање. Ова је мера и неправедна и неефикасна. Постојао је много интелигентнији и праведнији начин да се расподели 70 милиона евра, али тај би начин донео много мање политичких поена.

Веома слично ствари стоје и са мерама пореске политике, директне помоћи, као и са мерама за неликвидност.

Једнако поступање у неједнаким ситуацијама је суштина сваке неправде. Мере које су предвиђене су НЕСЕЛЕКТИВНЕ, ПРЕШИРОКЕ, А ЊИХОВИ ТРОШКОВИ СУ ОГРОМНИ. На први поглед и сваком лаику је јасно да не могу сва предузећа и све привредне гране бити на једнак начин погођене кризом. Такође, примена истих мера према свима, без процене колико је приход предузећа пао ове у односу на прошлу годину, довешће до тога да ће се огроман новац пребацити оним великим компанијама којима помоћ није толико потребна или су већ предмет субвенција. И још једно питање које ове мере постављају, хоће ли предмет помоћи привреди бити и стране већ субвенционисане компаније или су мере намењене само предузећима са домаћим, српским капиталом? Помоћ је неопходна домаћим привредним субјектима. Не само због тога што мала предузећа у домаћем власништву стварају трећину укупног БДП-а, већ и због тога што она запошљавају готово 45% свих регистрованих запослених у Србији.  И мере пореске политике, које се односе на ослобођење од пореза и доприноса за запослене, одлагање плаћања пореза на добит, као и мере директне помоћи су неопходне да би се привредници опоравили од предстојећег „финансијског цунамија“ и да би се донекле зауставило отпуштање запослених.   Да би ове мере биле праведне и ефикасне било је неопходно утврдити степен ризика којем је предузеће у кризи изложено. Не може се иста мера применити према привреднику (фризеру, пекару, обућару или туристичкој агенцији ) коме је приход пао 100% у односу на прошлу годину, и на привредне субјекте у минималној зони ризика чији су приходи мањи за 30% или 50%.

Са друге стране, предвиђена мера ослобађања давалаца донација од обавезе плаћања ПДВ-а треба да постане трајна мера и морала је бити уведена много раније. Поплаве су то јасно показале. 

Најпроблематичније од свих предложених мера су мере за ликвидност. Ове мере се не могу квалификовати ни као неправедне ни као неефикасне. Оне су нетранспарентне, а то је најопасније, јер су резервоар будуће корупције. О њиховој праведности и ефикасности ће рећи будућност, а услов да буду ефикасне је владавина права. То Србија ни пре ванредног стања није имала. Овим сетом мера се предвиђа финансијска подршка привредницима кроз Фонд за развој, као и кроз гаранције државе за кредите за ликвидност. За ове мере,  о којима Програм мера говори најмање, предвиђен је износ од чак 2,2 милијарде евра што је готово половина од целокупног износа помоћи. И ове су мере такође предвиђене прешироко, без икакве селекције угрожених предузећа, предузетника и пољопривредника, а треба да их спроведе Фонд за развој.  Овај фонд је легло политичке корупције  у чијем раду готово да нема спољне контроле. Фонд за развој је познат и као генератор инвестиционих кредита на основу политичког утицаја, који уместо развоја неразвијених подручја највише кредита одобрава најбогатијима. Кредити за развој Фонда у износу од 2 милијарде и 200 милиона евра, које ће пословне банке пласирати на основу гаранција државе, су и најопаснији део сета мера, које уместо спаса приведе и привредника, могу да постану нови извор  корупције  и злоупотреба.

Хоће ли након ванредног стања неки од српских богатих бизнисмена узети помоћ од 100 евра или кредит за ликвидност од Фонда за развој?

Корона ће и на то умети да одговори.

Надамо се брзо.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић

Потпредседник Двери