Данас, у јеку епидемије корона вируса у Србији, питамо се која је веза диктатуре и ријалити програма, како се десило да режим успе толико много људи да искључи из друштвеног утицаја и живота, и да тако зароби не само садашњост већ и наду у неко боље сутра, које ако се не варамо, и упркос епидемији свиће скоро свима, осим нама?

     Да ли је парадигма идиотизма коју означава ријалити програм исти онај модел у који се треба утерати читаво друштво, тако што ће смисао живота друштва бити кружење аброва, инсценирани јавни скандали, колоплети превара, издаја из којих се излази богатији и реномиранији, напослетку популарнији, па самим тим и – чистији!?

Живот је један, непоновљив и никада исти. Он данас постоји, сутра нестаје, и као дим, пара и прах одлази без повратка. Наш живот су обележиле године у којима су деловали људи којима је једини циљ био да на велику историјску друштвену позорницу у Србији и на Балкану уопште, ступи што мање нас. И нисмо на ту сцену ступили, године су нам прошле у маргинализацији и самомаргинализацији. А то је и требало тако да се деси, да се деси блокада свих оних који су само желели да живе и стварају, не бранећи то и другима. Једна затворена мањина, која одувек постоји, схватила је да може да осујети већину у њеној иако сасвим нормалној и људској, али тако наивној жељи да остави свој траг у времену.

Повећање моћи једних, према тој мрачној пракси, заснива се на одузимању моћи другима. Моћи одлучивања и управљања сопственим животом, моћи стварања и изражавања. А моћ изражавања је повезана са друштвеним угледом и утицајем. Циљ је управо да што мање људи дође до тог друштвеног угледа и утицаја, као и то да се до тог угледа долази кроз кршење морала. То се зове социјалдарвинизам, он је наметнут, и ми то живимо. Морал диктирају победници након што успоставе нови систем вредности. Управо зато, ми који из етичких разлога осуђујемо форсирање ријалити програма на националној фреквенцији, у очима победника транзиције делујемо као наивна деца, која изгледа још увек нису схватила нова друштвена, економска правила и нови етос.

Пре сто година, једна нација је одлучила да жели да живи и постоји на историјској позорници. Пробојем на Кајмакчалану ушли смо са великим надама у ново време, надајући се дуго сањаној слободи и животу у њој. Али испоставило се да је и тада било исувише оних којима слобода није била потребна заједно са ослободиоцима, већ само и искључиво без њих. Тако се велики вал оптимизма и воље за животом који је покренула наша победоносна нација разбио о хриди злоћудне братомржње и жеље да се на туђим жртвама гради своја будућност.

Данас је опет дошло то време да наше племе, које “сном мртвијем спава”, покаже јасну и потпуно свесну вољу да постоји и у будућности и у историји и у времену. Данас су наши лидери надишли већину оних које воде. Зато лидери и немају више потребу да своје следбенике политички представљају нити да им се обраћају са уважавањем. Представничка демократија је неретко мртво слово на папиру и све је више лидера – малих или великих диктатора. Они постоје у свим порама живота у свим деловима друштва, и сада је куцнуо њихов час.

Председник Србије и лидер СНС-а, свакако један од таквих и узор свима другима, се представља као да је одавно превазишао и надишао нацију коју води, али и то да је странка коју он води надишла српску нацију. Он се љути на оне без којих ни он не би постојао (народ), вређа их, омаловажава и излаже подсмеху. Ми у ствари њега и не познајемо и када се бавимо њиме, ми се бавимо његовим одијумом, а не њиме заправо. Он заправо не ради ништа од онога што предвиђа његова функција, тако да је Србија заправо земља без управитеља. То је она добитна комбинација која свим грађанима омогућава “конфор” да буду корумпирани, по узору на режим, а све услед суштинског одсуства државе и њених механизама контроле. Та доза корупције која је свима дозвољена јесте заправо субвенција коју режим даје својим поданицима, желећи да се сви окаљају у корупцији, и да тако буду контролабилни.

Зашто повећати плату раднику, када га можемо благо и дискретно стимулисати на неки облик корупције, тако да се он сам побрине за свој “додатак”? Ипак, ми знамо да већина грађана јесу поштени људи и да су они спремни и без “додатка” у виду допуштене корупције да безрезервно верују лажима својих вођа. Или да не верују и буду гласачи опозиције, што их на сваком кораку ставља на црну листу личних непријатеља председника (јер је он човек који целу политику схвата врло лично).

 

Шта је Вучић?

Вучић је заправо персонификација закулисног, узурпаторског и по духу и методама туђинског система који је заробио нашу државу али и друштво једним делом. И он није први такав, тако да је наша држава, та тековина свете борбе за слободу, већ више генерација крава музара у рукама туђина.

Друштво у Србији и његов фиктивни владалац највише подсећају на Слику Дорјана Греја Оскара Вајлда. Заносна лепота и чистота Вође је заправо лажна. Она је настала зато што је сву своју нечистоту, Вођа уградио у друге, њему подређене или њему противне, а посебно у оне себи подређене људе на најнижим слојевима друштва. Уграђујући своју нечистоту другима, сваки погрешан и промашен систем се чисти и излази из каљуге која је у ствари он сам. И такав је сваки лош систем, у коме нема самоконтроле и преиспитивања лидера и објективне евалуације политика.

У овоме треба видети тријумф постмодерне парадигме деконструкције темељних вредносних система и људских заједница. Постмодерни вођа је невођа, он је учитељ и проповедник онога што није, а треба да буде, он је уместо оличење тежњи народа, управо оличење онога чему народ никада није тежио. Такав је и наш председник. Његов највећи противник и јесте народ, и он зато у народ и у све оне који представљају још увек овај народ (опозиција) учитава своје најмрачније особине. Док све врлине народа учитава себи и својој странци, која је опет само колективни израз њега самог.

Тако долази до небивалог трансфера о којем овде говоримо. Сво зло се готово на ритуалан начин, кроз агресивну медијску кампању учитава народу и његовим представницима, док се сво добро коме тај народ и његови представници теже, учитава председнику и његовој странци. По први пут у нашој историји, главни непријатељ није спољашњи, или побуњена мањина са вишком иностране помоћи, већ смо то потенцијално сви ми, свако од нас. Зато и многи не без разлога говоре о СНС-у као о верској секти нових дана, а о Александру Вучићу, као гуруу те верске секте.

Свему дакле, што ви кажете или шта учините јавно, биће учитан садржај и контекст обарања вође или глорификације, уздизања вође. Све се дакле своди на тај бинарни код – или оним што радиш унижаваш вођу, због чега заслужујеш да будеш сатанизован или га уздижеш, због чега ће те систем оставити да у миру проведеш свој јадни живот. Дакле, чак и ако вођу не поменете или чак не желите да га поменете, вама ће бити учитан неки од случајно генерисаних садржаја који ће вас и ваше дело одредити у тој бинарној склопки.

И све ово не значи то да је Вучић најмоћнија персона у Србији, већ значи да је он најмоћнији инфлуенсер у Србији. А као што знамо инфлуенсери увек раде за некога. Када он каже да ради за Србију, подсећамо, он не мисли на Србију. Он говори кодираним језиком у коме “Србија” означава земљу гласача и чланова СНСа, а не земљу великих и славних наших предака.

 

Како дакле Вучић учитава не-значења свему?

Најпре, морамо разумети, (чак буквално!) језик којим Вучић говори потпуно је кодиран. Када он каже “народ” он не мисли увек “народ”. Наиме, када подругљиво каже “народ”, онда он заправо мисли на народ, а када са пијететом каже “народ”, он говори о својим следбеницима. Ово је најбаналнији пример. Чули смо пуно пута како учитава потпуно супротна значења једном истом појму. На примеру појма “америка” или “амерички”. Овај појам има амбитус значења од најнегативнијег до високо позитивног. Али зато “немачка” ретко има негативан контекст и не подлеже у великој мери манипулацији са разноразно учитаним значењима. Међутим, није ово само себи циљ. Ово учитавање значења у функцији је ТЕАТРА (апсурда) у којем сви ми учествујемо, али на крају, сви ми и гинемо, а само он остаје на сцени, и то је довољно и то је важно. Важно је да ОН остане.

Ипак, не може Вучић у овом рату напунити сваку пушку и сваки топ. Њему треба механизам који ће посао редефинисања значења ствари, учитавање позитивних и негативних значења и конотација стварима и појединцима радити аутоматски и без њега. Ствар је једноставна, потребно је креирати друштвену збиљу у којој ће само учешће бити довољно да се појединац испрља и да заувек остане без права на одбрану, тако да се на њега могу свалити потпуно очекиване и ничим изазване осуде, похвале, напади, инсинуације, етикете.

Он је креирао војску ботова, као производ наше, домаће памети и пандан глобалним концептима. Можда није он творац идеје о перманентној предизборној кампањи, али он у њу једино верује и остварује је свакодневно. Друштвене мреже, кампање и медији у доба неолибералног капитализма јесу та збиља на светском нивоу. Од недавно то је и планетарна узбуна због пандемије корона вируса, али и хистерија која се на природан страх намерно надограђује због одређених пројектованих интереса.

Ипак, ботови нису довољни, неопходна је друштвена клима. Који је то механизам који је кључан за систем насумичних случајно генерисаних (“рандом”) учитавања које друштвена свест коју узгајају прави господари Србије (макар то био и АВ) у вештачким, строго контролисаним условима, учитава сваком члану друштва, а према малом узорку његових исказаних кључних уверења, настојања, дела? То је механизам ријалитија, којег ми овде посматрамо као универзалну парадигму, а не само као дефиницију једног телевизијског истина декадентног жанра.

Ријалити је анти-парадигма онога што значи и говори синтагма Homo ludens, иначе веома важна постмодерним мислиоцима. Уместо игре, то је анти-игра, антиутопија индивидуа у којима нема јединог предуслова за игру, а то је мала област детиње чистоте у души, односно, мала област индивидуалног интегритета особе која се на овај начин “игра”. Ријалити играч је дакле есенција друштвене саблазни базиране на укидању интегритета и аутономије појединца, апотеоза не-игре, личност без личности, особа без приватности. Да ли сви треба такви да постанемо? Очигледно да.

Ријалити је заправо онај флуид, или оно блато, које је свуда око нас. Ријалити је та “нова стварност”, која се брижљиво, како смо рекли, узгаја у контролисаним условима, па се онда пресађује на цело друштво у коме се даље размножава и мултипликује. Зато је ријалити свети грал Вучићеве постмодерне диктатуре, извор њене младости и виталности, место на крају свих беспућа постојања које означава потпуно укидање смисла, значења и система вредности. Самим тим, он је место које предупређује сваку друштвену акцију усмерену против режима, јер држи грађане који би требали да створе критичну масу у покорности. Ако је започео као идеја да се згрне новац кроз медијски сектор, оно је његова имплементација у Србији доживела пренамену истог и његово потпуно стављање у службу диктатуре којој је преко потребна глупост помешана са пасивношћу коју управо ријалити производи.

И дакле, као у неком великом ин виво друштвеном експерименту, приморава се један по један противник режима са интегритетом да уђе у блато свеопштег ријалитија. И као што се квасац чува у засебној посуди, тако се и есенција ријалитија чува, прати и надгледа у студију који се налази у потпуној социјалној изолацији, где се и производи есенција нових друштвених односа између појединаца, који ће затим бити пресађени у стварни живот. И то је уједно простор у коме не важе закони, јер се управо у њему чува најсветија маја новог друштва. За ријалити не важе медијски закони, не важе кривични закони, не важе морални закони, не важе уредбе о забрани окупљања, иако модел окупљања и ниво друштвене свести које ријалити емитује грађанима, апсолутно није прихватљив у условима ванредног стања.

 

Култура у доба ријалитија

Као прва жртва ове свепрожимајуће парадигме, пала је култура, због њене суштински некомерцијалне природе. Каже се у Јеванђељу да се бисери не бацају пред свиње, јер ће их свиње изгазити. Овде бисер није чак ни сам изнад свакодневне баналности узвишен садржај културе. Бисер је чињеница да нешто радите без мотива да остварите зараду. Култура је за онога ко је финансира непрофитна област. И ту долазимо до поменутих свиња. Ове у Јеванђељу поменуте свиње заправо не знају чему служи и како се капитализује, односно, како се претвара у конкретну вредност улагање у културу и у духовност.

Улагање у културу се исплати више од свих других стратешких улагања, јер оно директно подиже феномен утицаја и моћи једног друштва на унутрашњем и спољашњем плану. Овај феномен утицаја се врши кроз позитивне, хуманистичке, чак идеалистичке садржаје, који оплемењују и чине своје конзументе паметнијим, продуховљеним, способним да се изразе вербално и на друге начине. Овај феномен утицаја делује дугорочно, али делује и непрекидно, те се са њим не може поредити ни једна друга област друштвеног деловања, раста и утицаја (изузев религије, која једина има још шире дејство). Он се не везује за људе, него за њихова остварена научна, уметничка и друга дела, која делују независно од свог творца.

Међутим, као што смо већ рекли, неки људи ово не знају, чак штавише, њих то и не интересује, па су можда и спремни том феномену да се ругају. У Србији, на жалост нема основа за веровање да ће се под овим режимом десити раст и развој културе. Разлог лежи управо у том стратешком неразумевању већине која врши и представља власт о томе који је смисао и крајњи циљ улагања у културу, науку, школство и како та улагања претворити у трајну добит за целу нацију.

Можемо рећи са жаљењем чак: они и не желе да знају чему служи култура, знање, школа, јер је земља Србија предвиђена за колонијални статус, који је могућ само кроз перманентно заглупљивање становништва и спречавање по сваку цену свих знатнијих људи у свим областима да доживе друштвено признање и утицај у својој земљи, јер тај њихов утицај може земљу и извести напоље из колонијалног статуса. Једино тако је могуће објаснити невероватну чињеницу да се значајан број српских великана остварио у иностранству, а не у својој земљи, чија је званична политика непрепознавање најбољих идеја и људи и њихово тенденциозно држање на дистанци од сваког облика јавне моћи.

 

Позиција медија у доба ријалитија

Ако је култура пала као жртва коју нико није довољно ни приметио када је пала, кад су пали медији, сви су то приметили и јавно осудили. Али ако је лаж истина, онда је и истина лаж. И нема начина да се то укине осим сменом режима који је такву наказну парадигму поставио. Дакле, осуда неслободе у медијима не дотиче режим. Режим ће бити дотакнут само када буде уклоњен.

Вучић каже: “Ко каже да је ико рекао да је вирус најсмешнији, тај лаже”. Нисмо чули снажне гласове побуне против ове изјаве, која се може превести и као: “ја сам диктатор, па шта? Јел ми можете нешто?” Овде Вучић каже отворено ”тај лаже!”. А сви смо чули изјаву доктора Несторовића.

Дакле, речи могу 1) не значити ништа, 2) могу значити супротно од свог правог значења 3) могу значити оно што заправо значе само када их изговарају представници режима, који су на власти и да пониште све што су рекли, као да никада нису рекли. То су услови на српским медијима. То су разлози због којих ми и идемо у бојкот тј. због којих су избори немогући.

На ивици је комедије како се режим и не труди да створи привид постојања независних тела, попут РЕМ-а. РЕМ није изрекао адекватне мере на флагрантно кршење јавног морала на националној фреквенцији, нити планира да се одазове гласу грађана и забрани или ограничи ријалити програме. За лаж на насловној страни штампаног или електронског медија се не губи лиценца, право на рад, већ се само плаћа симболична новчана казна. Злочин према медијима се исплати, јер нико не сме од судија да се дигне против режима.

Посебно неугодна и самопротивречна, парадоксална, неодржива је позиција коју у тој ситуацији има Министар културе и информисања. Пошто је информисање заправо постало простор у највећој мери ријалитизован, ово министарство би се могло звати “Министарство за културу и ријалити”. Дакле, од реакције министра зависи хоће ли он уопште постојати са најмањим делићем ауторитета у Влади, или неће. Јасно је да је министар ипак осетио егзистенцијално питање смисла свог постојања у тренутку када се један Жељко Митровић усудио да га нападне, те да се накратко побунио, да би му Ана Брнабић објаснила где му је место и да треба да ћути.

Да ли је наша културна и интелектуална сцена заправо годинама уништавана негативном селекцијом и прикривеним протеривањем способних ван граница ове земље, а све зато да би ова држава заувек остала феуд корумпираних елита на свим нивоима?  На крају овог текста да се запитамо: у тешком тренутку ванредног стања због пандемије, да ли је Александар Вучић и његова партија оно најбоље што је Србија, земља Светог Симеона и Саве, могла да понуди као одговор садашњици? Да ли је његово театрално глуматање и лажна забринутост за судбину земље која је само плен њега и њему надређених нешто што ми морамо да трпимо, нешто што нам је дато као какав усуд, као Божија казна за грехе које не умемо да препознамо и да се за њих покајемо.

Оно што је сигурно, ако се нешто не промени озбиљно, за 50 година имаћемо улицу и трг са Вучићевим именом, којом ће шетати нека деца, понижена, или она деца која ће понижавати. Обичних неће бити, јер обични постоје у колико толико нормалним друштвима. Јер је то могуће, и немојмо се заваравати да није. Зато је пандемија прави тренутак и прилика да се саберемо и да се запитамо: желимо ли ми да живимо и да имамо неку историју у будућности или не? Да ли је то што немамо поверења у опозицију важније од тога што непротивљењем одобравамо даљу пропаст Србије?

Оно што смо јасно видели, и чему нема сумње: Вучић је за разлику од својих претходника итекако способан да створи своју Србију, Србију по мери себе и људи из свог окружења. Да ли ћемо ми бити способни да створимо своју, претходно се подигавши из блата свеопштег ријалитија, остаје да се види.

 

Милорад Маринковић

Члана Председништва Двери и председник Савета за културу