За 11 дана строгог поста на степеништу испред Дома Народне скупштине, који у хришћанској традицији и пракси значи време за самопреиспитивање, преумљење и покајање, дошао сам до следећих 11 закључака на основу овог драгоценог духовног и политичког искуства.
Смирење. За 11 дана штрајка глађу изгубио сам 7-8 килограма и многе илузије о себи и другима. Патријарх Иринеј је у праву. То је био најпаметнији потез који сам урадио у последње време јер сам стао и смирио се. Осетио сам да сам почео да мрзим људе из власти. Да је отишло предалеко и да ће сваки следећи корак бити још гори. Иако мислим да је гнев против ове власти био оправдан, иако смо бранили Устав и законе од уставорушитеља, иако је дозвољено свим демократским средствима устати против недемократске власти, поставља се питање куда нас води овај опасни сценарио непрестаног даљег међусобног конфликта. Свој посланички мандат почео сам пре четири године проводећи ноћи у РИК-у да бих одбранио изборну вољу грађана и спречио изборну крађу. Мандат сам завршио протестујући и штрајкујући глађу на степеницама испред Дома Народне скупштине бранећи Устав и устајући против измене изборних закона 40 дана пред изборе и организације недемократских, здравствено небезбедних и противуставних избора заказаних за 21. јун. Пробао сам све од парламентарних до ванпарламентарних политичких метода. Нема протеста у последње четири године на коме нисам био. Као најбоље слике из штрајка остају фотографија завађеног народа испред Скупштине кога раздваја Жандармерија и бесрамно саопштење непознатог аутора са РТС.
Не помињати Вучића. Не хранити његову моћ. Не играти по његовим правилима. Не упадати у његове замке. Не учествовати у лажи и не давати легитимитет таквом систему лажи и ријалити шоуа. Прикочити, застати, смирити се. Не дозволити да те мржња обузме. Не продубљивати поделе и сукобе. Не подстицати атмосферу грађанског рата. Бити другачији, не бити као они. Пружити руку, људски, хришћански и демократски. Позвати на смиривање тензија и дијалог. Углавном све су приче о власти испричане. Грађани знају ко је Вучић (хтели то да признају или не), али не знају ко смо ми који претендујемо да дођемо на власт и на којим основама бисмо засновали ту Србију после Вучића. Не учествовати на изборима. Пустити га да се игра сам. Спремати озбиљну алтернативу. Не мењати само власт, већ цео систем.
Говорити о систему. Вучић не влада сам, иако је у Србији на власти лични режим. Нити једна његова диктаторска и противзаконита идеја не би била могућа да нема оних који су спремни да је спроведу: у његовој партији и свим другим странкама владајућег режима, у медијима, полицији, тужилаштву и судовима, на свим нивоима државне управе и локалне самоуправе… Овде није довољно да се само промени власт – овде је неопходна промена комплетног политичког система који је огрезао у криминал и корупцију. Ствар је много сложенија од Вучића. Он је симбол корумпираног политичког система који траје 30 година. Власт се мења, али систем остаје. То мора да се промени.
Представити свој програм. Водити рачуна најпре о себи. Ко смо ми? Шта је наш програм? Шта је решење за Србију после короне и Вучића? Чиме то гарантујемо? То су питања о којима треба много више да бринемо у будућности и да тражимо начине да одговоре представимо грађанима. Није тачно да опозиција нема политику и програм, већ нема где да их представи. Сами смо криви што и то мало времена што имамо на медијима, као и све друге своје опозиционе активности нисмо посветили нашем програму већ Вучићу. Шта Двери имају да кажу о пореској реформи у корист свих породица? Како заштитити право на приватност? Како сачувати животну средину? Како помоћи домаћег привредника уместо страну мултинационалну компанију? Како вратити поштовање просветном раднику? Како фаворизовати праве дипломе и стручне људе мимо сваке политике? Како обезбедити одрживу домаћу пољопривреду производњу, сигуран откуп и гарантоване цене?
Понудити гаранције. Савез за Србију је понудио 30 програмских тачака у којима је разрађено ново виђење друштва у свим кључним сферама. Кроз „Споразум са народом“ дат је детаљан програм прелазне Владе која треба да промени читав систем. Стално се заборавља на ова два програмска документа у којима је све дефинисано. Заборавља се да се уједињена српска опозиција обавезала да ће подржати владу стручњака на челу са нестраначким премијером орочену на годину дана, чији део неће бити нико од лидера опозиције. Задатак ове владе биће ресетовање политичког система у Србији и профункционисање независних државних институција, у циљу трајног успостављања услова за демократске изборе и смењивост власти на њима.
Превазићи поделе. Да бисмо зауставили ову опасну атмосферу деоба и мржње у којој живимо под овом влашћу већ осам година – морамо спречити даље поделе и сукобе. Морамо почети да разговарамо и да се договарамо око базичних демократских вредности. Ако то у старту није могуће са представницима власти јер они од тога беже – онда то морамо учинити између себе у опозиционој јавности, а онда наћи начина да се у то укључе јавне личности, струковна удружења, неполитичке националне институције попут САНУ и СПЦ, дијаспора… Морамо искорачити из зачараног и затвореног круга дневне политике и међустраначких обрачуна у простор комуникације са политичким неистомишљеницима и поштовања туђег и другачијег мишљења.
Сабрати се око вредности. Постоје базичне демократске вредности око којих сви можемо да се саберемо без обзира на наше друге идеолошке и политичке разлике. То су: поштовање Устава и владавина закона, неселективан рад тужилаштва и судова, истицање значаја јавности и одговорности, заштита људских права и слободе медија, слободни и поштени избори као услов смењивости власти, подела власти, борба против криминала и корупције, строжа контрола трошења буџетских средстава на свим нивоима власти, подршка независним и регулаторним телима да се ослободе партијског утицаја, лустрација као судска одговорност за кршење закона, испитивање порекла имовине и одузимање незаконито стечене имовине, социјална солидарност и обештећење државним мерама оштећених грађана,…
Научити се разговору. За представнике грађанског друштва не би требало да буде спорно постојање једне конзервативне и патриотске демократске политичке опције у традицији европских хришћанских демократа. То може бити проблем само за старокомунистичку свест заоденуту у лажно европејство и грађанизам која од 1945. до данас непромењено види непријатеља у сваком изражавању вере, традиције, националне културе, родољубља и националног интереса. Дакле, национална политичка опција је нормална и општеприхваћена свуда у Европи и свету као део политичког живота, као и власти, и не видимо разлога да тако не буде и у Србији. С друге стране, та национална политичка опција не сме бити екстремистичка и насилна већ демократска, не сме личити на псеудорадикале и псеудонапредњаке већ на хришћанске демократе и конзервативце у Европи. Она мора да направи трајни отклон од лажног национализма, кафанског патриотизма, бусања у празна патриотска прса, сукобљавања са другим и другачијим…
Нови друштвени уговор. За време штрајка глађу добио сам огромну подршку и од политичких неистомишљеника. То обавезује. То пред нас из Двери ставља нову врсту одговорности да будемо фактор јединства, а не подела у нашем друштву, и да гарантујемо остварење демократских вредности, слободе медија и грађанских права на другачије мишљење. То значи потпуно супротан политички стил од актуелне власти. По томе ће наш модерни конзервативизам бити чувар поретка и Устава. То би био уставни и правни патриотизам.
Нове политичке идеје. Крајње је време да се отвори јавна расправа и о новим политичким идејама које никако да дођу на дневни ред, а могу бити основ за проналажење дугорочно одрживих демократских механизама и суверене демократије:
– дводомни парламент као потреба да Горњи дом (Сенат) врши додатну контролу рада Народне скупштине и извршне власти (могу да замислим и сматрам оправданим да се ту чује глас друштвене свести, савести и савета од стране истакнутих представника различитих друштвених професија, примера ради глас једног Владимира Костића, Милене Драгићевић Шешић, Биљане Стојковић, Милице Краљ, Николе Која, Душана Теодоровића, Биљане Лукић, Влада Георгиева, Татјане Војтеховски, Срђана Шкора, Мила Ломпара, Дејана Мировића, Маринка Вучинића, Косте Чавошког…),
– реформа изборног законодавства и нови изборни систем у коме би коначно могло да се гласа за име и презиме без обзира да ли пропорционалним путем на отвореним страначким листама, у већинском изборном систему или неком од бројних мешовитих модела из упоредне европске и светске праксе,
– директна демократија која би омогућила већи број референдума као облика непосредног народног изјашњавања на свим нивоима одлучивања: од месне заједнице и начина како ће се трошити наш порез од имовине, преко локалних самоуправа и покрајина до Републике,
– отварање питања државног уређења и такмичења у предностима између републиканског и монархистичког облика власти. Велики број европских монархија сигурно није случајан и можда би требало размислити зашто се тако велике и успешне државе нису одрекле овог државног уређења, па макар га свеле и на церемонијалну институцију за поштовање традиције.
Други – то сам ја. Како пронаћи симфонију између поштовања уставности и законитости и неопходних друштвених реформи и напретка – питамо се већ неколико деценија. Опрезно. Управо нам у томе може помоћи конзервативна политичка мисао, која не значи очување старих друштвених образаца по сваку цену, већ постепено и мудро усвајање нових. Без отварања процеса друштвеног помирења, дијалога и договора немамо шанси за елементарни опстанак српске демократије. Потребна нам је нова кохабитација између различитих политичких уверења као императив поштовања туђег мишљења и слободе изражавања. Без хране се може – не може се без слободе! И нема сопствене личности без других.
Бошко Обрадовић
Народни посланик и председник Српског покрета Двери
за Данас
Фото: ФоНет/ Александар Барда