Поштовани пријатељи,

       Већ данима размишљам о томе да ли и како да вам се обратим. За време драгоценог духовног и политичког искуства строгог поста у форми штрајка глађу јавио ми се велики број забринутих бивших, садашњих и будућих чланова Српског покрета Двери. Осећам, пре свега, обавезу да се свима захвалим на подршци и бризи, али и одговорност за даље кораке.

Решио сам да вам се обратим овако јавно, мада свако од вас заслужује да му и лично пишем. Наша досадашња заједничка борба, за шта смо даровали најбоље од себе и наших породица у једној тешкој и узвишеној мисији за Србију, као и оно што нас чека у будућности, захтева од мене ово отворено писмо.

Прошла је двадесет и једна година од када постоје Двери (последњих 10 смо у политици). Ми смо, као што знате, прво били студентска организација за обнову националне културе и повратак ономе што је Милош Црњански звао „српским становиштем“; то је значило организовање стотина трибина, много јавних оглашавања и часопис који је померао границе наше културне самосвести и националног самопознања. Онда смо се окренули изградњи патриотског цивилног сектора, а циљ нам је био да повежемо младе Србе из матице, региона и дијаспоре, и изборимо се за веће српске интеграције, које би требало да су нам прече од ЕУ интеграција. Све време, а нарочито од насилне сецесије 2008, борили смо се и боримо се и даље за Косово и Метохију у саставу Србије, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација и на основу нашег Устава. Најпрепознатљивији смо по борби за породицу и породичне вредности, па смо се укључили и у рад Светског конгреса породица, најзначајније међународне организације тог типа.

А онда смо, 2011, ушли у дневно-политичку борбу, са циљем да вредности за које смо се залагали, од уставно-правног патриотизма, преко породице као идеала организовања друштва до обнове културе на темељима српског становишта, постану саставни део нашег политичког живота. Од почетка смо се суочили са снажним отпором јавних и тајних противника, којима и даље одговара да Србија буде колонија и да никад не дође себи.

На том и таквом политичком путу, који траје до дана данашњег, било је много препрека и искушења, тешких борби и сучељавања, лутања и грешака. Правили смо пропусте као политичка организација – било је погрешних одлука, неуспелих удруживања, наивности, и што је посебно лоше – огрешења о људе који су са нама изгарали. И ја сам, после избора за председника Покрета 2015. Године, имао бројне личне пропусте и несналажења. Али, једно могу рећи – нисам имао лошу намеру и нисам се руководио користољубљем. „Ко ради – тај и греши“ није довољна утеха, иако смо заједно урадили много и данас имамо прву озбиљну конзервативну патриотску политичку организацију после 1945. године у Србији. Потребно је и нешто више од ове свести о добрим и лошим стварима које смо радили. Потребно је да извучемо поуке, пресаберемо снаге и наставимо даље заједно, показујући свеукупну зрелост и спремност да учимо, радимо у континуитету и развијамо се као политичка организација у интересу општег добра.

Верујте да знам колико је тешко бити активан саборац Двери или било које друге истински опозиционе политичке опције данас. Колико је тешко уопште бити слободан човек који мисли својом главом и сме јавно да се изјасни. Разумем и оне који су се уморили или разочарали, као што дубоко поштујем све који се нису предали, и као што се радујем сваком старом саборцу који ће се вратити у наше редове и новом који нам се придружује кад је најтеже. „Крст носити нама је суђено“ – рекао је велики Његош, и ми нисмо у политици због пролазних вредности, личних и страначких интереса, већ због високих идеала родољубља, правде и социјалне солидарности.

Бившим саборцима ово писмо шаљем због једне мисли. Без обзира због чега сте напустили Двери, никад немојте жалити време које сте провели у заједничкој борби. Јер то није била борба за политичку партију, нити подршка једном „лидеру“, него сте своју памет, здравље и снагу улагали у борбу за слободнију и праведнију отаџбину, за Србију која ће бити икона, а не септичка јама. Двери су тренутни организациони облик те борбе (мање или више успешан), и ви сте се борили не под барјаком било ког председника или политичке организације, већ под стегом Светог Саве и цара Лазара, Карађорђа и Милоша, краља Петра и војводе Мишића, ђенерала Драже и хероја са Кошара. И молим вас, још једном: не жалите што сте у борби учествовали, без обзира на сва разочарења с којима сте се могли срести на путу на коме сте се нашли. Та борба је смисао нашег живота и никада не можемо одустати од борбе за добробит своје Отаџбине и свих њених грађана.

        Позивам све вас – и бивше, и садашње, и будуће саборце – да наставите да се борите за Србију, јер ово што нам нуде споља и изнутра није Србија, него карикатура, издаја и бешчашће на које не смемо пристати, ни због предака, ни због потомака. Борите се како можете, знате и умете, појединачно и у заједници, организованим или личним чином, у Дверима или ван Двери – али се борите. И молимо се Богу Правде, Коме пева наша национална и  државна химна, да нам свима у тој борби помогне, јер сами не можемо победити.

И не заборавите: Двери нису нити ће одустати од идеала за којима смо, о Савиндану далеке 1999. године, кренули ка духовном и националном препороду. До тога мора доћи, и бар неко од нас или наши потомци свакако дочекаће то време и радовати се томе као зрелом плоду нашег заједничког прегалаштва коме Вишњи даје махове. А ми ћемо бити поносни што смо најбоље године живота дали за живот Србије и будућих генерација. Ми не можемо да изгубимо ако смо на правој страни. Али, не можемо ни да победимо ако се не боримо и ако се не држимо заједно.

Српски покрет Двери је само политичко крило једне много шире и важније националне организације која мора да постоји у функцији дугорочног очувања нашег народа и државе и одбране наших националних и државних интереса. Не морамо бити део Двери, али морамо бити део ове националне организације, са комплетним нашим породицама. Јер, улог је огроман: да ли ћемо као народ и држава постојати до краја 21. века. А око тога нема снебивања, кукања или очекивања да ће неко други уместо нас да се избори за нашу слободу и наше историјско постојање – то морамо сами. Ми то можемо и доказали смо толико пута до сада. „Ово је земља за нас – ово је земља за сву нашу децу“ – и нема предаје, и нема повлачења. Ништа није готово – тек почиње! Како радили, тако нам и Бог помогао!

 

У Београду,

О Спасовдану 2020.

Ваш пријатељ и саборац,                                       

Бошко Обрадовић