На данашњи дан, пре 79 година, на Ивањданском вашару, у Белој Цркви код Крупња, убијени су српски жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић. Под окупацијом фашистичке Немачке, а коју су комунисти желели да искористе за политичку превласт, њих је без повода убио политички комесар Жикица Јовановић Шпанац.
Сам Јосип Броз је на првом обележавању овог датума 1945. године предложио Жикицу Шпанца за народног хероја и дубоко поделио српски народ на “партизане и четнике“, “ослободиоце и издајнике“.
Пуцањ у невине српске жандарме када у том моменту километрима далеко није било ни једног немачког војника био је почетак трагедије српског народа. Она се даље наставила братоубилачким ратом који је резултирао победом комунистичке идеологије која је своју пропаганду успешно ширила деценијама и на њој васпитавала нова покољења која о том делу новије српске историје нису могла ништа другачије да чују осим онако како је било написано у званичној комунистичкој историји.
Па, познато је – историју пишу победници. Само је једно, ипак, остало нејасно – ко је у ствари ту победио и кога?
Тешке последице дугогодишње комунистичке владавине претрпео је највише српски народ. Јер творевина у којој је једино српски народ славио што је пуцао у самог себе као државни празник се распала, управо из разлога што је почивала на лажи и обмани.
Нажалост, иако је отрежњење од ове политике, чинило се, дошло брзо после 2000-те године, па су и невини жандарми рехабилитовани од стране државе, ипак је тај део историје остао замагљен и дан данас и то засигурно не случајно.
Још увек је живо покољење које је расло и живело у доба Тита и комунистичке пропаганде и оно има добру употребну вредност у политичкој бројалици гласова. Тако се вешти политичари, негадљиви да буду допадљиви свим идеологијама зарад власти, вешто „прешалтавају“ лево-десно, од острашћених комуниста “уз Маршала Тита јуначкога сина“ до узвикивања “Србија“.
Политичкој распродаји идеја која је изгубила сваки смисао, наравно, највише је допринела владајућа странка и њен врх такмичећи се у увредама, што према сопственом народу, што у увредама према политичким неиостомишљеницима.
Желећи да због својих политичких интереса дисквалификује свог политичког противника, који је државотворан, националан и светосавски, власт је применила стару комунистичку игру подела међу народом. Сатанизовала је месецима Српски покрет Двери преко медија и таргетирала га пред јавношћу као фашисте.
Данас, на Ивањдан, 79 година од пуцња у Белој Цркви и трагедије која је потом уследила по цео српски народ, сви политички чиниоци у овој земљи треба да се присете своје одговорности пред историјом и будућим поколењима. Истина је једна – да смо под комунизмом на крају изгубили државу и територије, да смо се олако одрицали вере и порекла, за разлику од народа у другим републикама. Жалосно је да из свега тога не извучемо поуке и да наставимо са сличним поделама. За поправку сличних грешака које смо чинили у прошлости више нећемо имати времена, јер ћемо, ако не будемо одговорни, као народ нестати са ових простора.
Ивана Стојановић
Члан Председништва Српског покрета Двери