У петак, 4. јуна, у Суботици је, у складу са ранијим најавама и одлукама локалне самоуправе, откривен споменик једном од најдуговечнијих суботичких градоначелника, доктору Карољу Бироу. Овај адвокат је постао градоначелник 1902. године и остао је на том месту до пред крај Првог светског рата.
Споменик Бироу је уступак владајуће странке (СНС) мађарским коалиционим партнерима. Буњевцима (и/или Хрватима) је нешто раније дат споменик бискупу Ивану Антуновићу крај Катедрале Свете Терезије, а овдашњи ће Срби у догледно време с радошћу да поздраве споменик краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу на платоу испред зграде бившег Соколског дома, потоњег биоскопа „Јадран“, данас, силом прилика, Народног позоришта у Суботици.
Споменик Бироу, дело вајара Лантоша и Матеа, постављен је на згодном месту у центру града – кип успешног некадашњег градоначелника, стоји визионарски загледан у највеличанственији од свих објеката чијој је градњи допринео, у нашу Градску кућу (грађена 1908-1910/1912.).
И ту нема ничег спорног – Градска кућа је прави архитектонски драгуљ и међу најлепшим је зградама у целој Србији, симбол је нашег града на северу бачке равнице, дубоко усађен у срца свих Суботичана, били они староседеоци или дошљаци.
Прича о Бироу, међутим, има мало другачији призвук, посебно у односу на оно како га је у свом свечаном говору поводом отварања споменика описао Иштван Пастор. Дошавши на власт 1902. Биро је брзо и ефикасно из градске управе почистио све неМађаре, Буњевце и Србе. Потом је улазак аустроугарске војске у Београд почетком децембра 1914. одушевљено поздравио штампањем и постављањем плаката у којем је стајало између осталог и следеће (ово је скраћена верзија – плакат се чува међу музеалијама Градског музеја у Суботици под бројем 2046) :
„ГРАЂАНИ, ДОНОСИМ ВАМ ДОБРУ ВЕСТ – БЕОГРАД ЈЕ ПАО!
ВОЂЕНИ ВЕРОМ И ПОУЗДАЊЕМ У БОГА И ИСТИНУ НАШЕ СВЕТЕ СТВАРИ, КРЕНУЛИ СМО ПУТЕМ ОПАСНОГ РАТА КОЈИ НАМ ЈЕ НАМЕТНУТ … ВАСКРСЛА ЈЕ ДРЕВНА ХРАБРОСТ И НЕМА ТЕ СИЛЕ КОЈА МОЖЕ ДА ЈОЈ СЕ СУПРОТСТАВИ.
ПОБЕДНИЧКО НАПРЕДОВАЊЕ НАШИХ ТРУПА, НАКОН ВЕКОВА, ДОВЕЛО ЈЕ У НАШЕ РУКЕ ТОЛИКОМ МАЂАРСКОМ КРВЉУ МНОГО ПУТА НАТОПЉЕНЕ ЗИДИНЕ БЕОГРАДА … ЗАСТАВУ НА ВРХУ БЕОГРАДА ЊИШЕ ВЕТАР. УДАРНА РУКА ИСТИНЕ, РАЗОРНОМ СНАГОМ ОРУЖЈА НАШИХ ЈУНАЧКИХ ВОЈНИКА, УДАРА ГЛАВУ ХИДРЕ И НАРОД КОЈИ ЈЕ СЛАДОСТРАСТАН У УБИСТВУ, ТЕ ДОБИЈА ЗАСЛУЖЕНУ КАЗНУ.
ВЕЛИКИ БОЖЕ МАЂАРА – ЧУВАЈ НАШУ ДОМОВИНУ И НАШЕГ КРАЉА И ВОДИ И ДАЉЕ НАШУ ВИТЕШКУ ВОЈСКУ У ПОБЕДУ.“
У Суботици 1914. децембра месеца …
Чујте, рећи ће неки, био је рат, а у рату правила нема, емоције кључају, мржња нарочито … Исти Биро је са сузама у очима и огромним одушевљењем дочекао мађарску војску Хортија Миклоша у априлу 1941. На централном градском тргу рекавши ДА ЈЕ РАДОСТАН ШТО СЕ СУБОТИЦА ВРАТИЛА СВОЈОЈ МАТИЧНОЈ ДОМОВИНИ. Срцем пуним захвалности је говорио о Хортију чије је мудро вођење земље допринело да је он – Биро – могао доживети тај свети тренутак (Bácsmegyei Napló, 1941 április 13, vasarnap, Szabadka, 106 szám / 3 oldal).
Можда и можемо разумети његово одушевљење – та, Биро је био Мађар, али исто тако с пуним правом примећујемо да су уместо споменика контроверзном Карољу Бироу, који за Србе каже да су „народ који је сладострастан у убиству“, дакле са уживањем убија, те „има главу чудовишне Хидре“, суботички Мађари и њихове комшије Срби пре заслужили споменик ПАЛУ ТЕЛЕКИЈУ, мађарском премијеру и истинском поборнику мађарско-српског пријатељства који је 1941. након напада Мађарске на Краљевину Југославију извршио часно самоубиство, у знак протеста због подршке коју је његова земља пружила инвазији нацистичке Немачке на југословенску државу.
У опроштајном писму Телекија Хортију је стајало између осталог:
„Ваше височанство, прегазили смо своју реч и то из кукавичлука, нисмо испоштовали споразум трајног мира са Југославијом. Ми смо одбацили своју част. Сада смо савезници ниткова … Нисам те спречио у томе. Ја сам крив.,,“
Накнадна памет и није нека памет, ипак, да размислимо дубље шта чинимо и куда смо пошли.
Српски покрет Двери ће покренути иницијативу да се Република Србија на прави начин одужи бившем премијеру Мађарске Палу Телекију постављењем пригодних споменика у Новом Саду и Суботице као човеку који је био истински пријатељ нашег народа, човеку од речи и принципа, који је за тај принцип дао и свој живот, што данашњи савременици сасвим сигурно не би ни разумели ни учинили.
Остаје жал што се при оваквој одлуци о постављању споменика некадашњем градоначелнику Карољу Бироу на иницијативу Иштвана Пастора и подршку тадашњег градоначелника Богдана Лабана није консултовала струка односно историчари који би дали свој суд о личности и делу Кароља Бироа.