Нова здравствена политика

Здравље народа у Србији, иако основни ресурс друштва, највеће богатство, и основ како биолошког, економског тако и одбрамбеног потенцијала, урушава се пред очима целе нације, са препспективом да постане жртва белосветских прљавих технологија, а здравствени систем без обзира на снажне покушаје да се јачањем потпорног система некако одржи на ногама, личи на тешког болесника којем отказују витални органи и чија је прогноза крајње неизвесна.

Здравствени систем не може и не сме бити сврха самом себи и поправљање појединих параметара ради бољег позиционирања на ранг листама не значи готово ништа ако не води суштинском унапређењу здравља целокупне популације. Као што се види наводни пораст бројних економских параметара није учинио Србију пожељнијим местом за живот него управо обрнуто. Одговор на кључно питање здравље или економија крије се у познатој изреци да онај који жртвује здравље да би зарадио новац, исти тај новац касније потроши на лечење.

Здравство није издвојени сегмент друштва и не може се очекивати од било којег појединца или породице да се прилагоди таквом друштвеном систему где царују негативна селекција, непотизам и неправда јер то неминовно води масовној употерби седатива, породичном насиљу и другим врстама социјалне патологије. Алкохолизам је раширена појава, а седативе користи сваки четврти грађанин Србије.

Већ скоро осам деценија један, можда само у Србији преживели и окоштали систем сурово пустоши све области друштвеног живота, па тако и здравство. Строга партијска селекција руководећих кадрова код којих је подобност далеко испред компетенције , обогаћена је у последње време, које карактерише драстичан морални пад , још једним механизмом контроле тзв. ВД стањем у коме се држе буквално сви руководећи кадрови у здравству, а чиме се контролишу и спутавају и они изузетно малобројни који имају неке квалитете и организациону способност. На овај начин су бројне коруптивне радње у јавним набавкама које су некад и примери беспризорне дрскости централизоване и парадоксално многоструко увећане. Једине привилегије у којима ови „комесари“ у здравственог система уживају су апсолутна неодговорност за било какве а поготову лоше резултате рада и формирање микрокоруптивне мреже при запошљавању или пријему болесника на лечење преко реда . О судбини руководилаца се одлучује у Министарству здравља, финансирање се одвија крајње нетранспарентно из Републичког фонда за здравствено осигурање(РФЗЗО), а планови рада се доносе у Институту за јавно здравље Милан Јовановић Батут. Потпуно је јасно да компетентан руководилац који не припада партији или братији, тј.систему који контролише ове институције нема шансе да буде успешан, али се нечијом жељом и добром вољом потпуно некомпетентни људи могу произвести у врхунске менаџере, што је неодрживо било где у цивилизованом свету.

Иза оваквих руководилаца у здравству наступа армија од преко 100 000 људи запослених у јавном сектору у 313 домова здравља, завода,болница, института и филијала РФЗО. Здравствено особље је у раскораку између две миграције, унутрашње према приватном сектору и поготову спољашње ка земљама ЕУ. Свакога дана Србију напусти 5 квалитетних здравствених радника(око 2000 годишње) и што је посебно срамотно држава сама преко својих агенција потпомаже овај погубни процес. Забрана запошљавања у здравству која је донета 2014.године додатно је утицала на погоршање старосне структуре запослених и дефицит појединих виталних кадрова, поготову у мањим срединама.

И поред озбиљних улагања у инфраструктуру и опрему у неколико последњих година стање у овој области је и даље далеко од задовољавајућег. Смештајни капацитети(42 000 болничких постеља) су и раније били и сада су чак и бољи од просека у ЕУ. Постоји основан страх да ће свеобухватни план оптимизације мреже здравствених установа који је у изради од стране Министарства здравља( Мастерплан) под изговором рационализације уништити и оне остатке старог система који су се показали у пракси као врло ефикасни. Укидање здравствених установа и смањење капацитета је у директној супротности да свежим непосредним искуствима током пандемије.

Годишње се на здравство у Србији потроши око 226 милијарди динара, односно око 2 милијарде евра што је 10% БДП-а. Ако се ова сума подели на 6,8 милиона осигураника добије се мизерно годишње издвајање по осигуранику од нешто преко 32 000 динара или мало преко 270 евра, по чему је Србија на самом дну Европе.Још алармантнији податак је да је удео јавне потрошње у здравству Србије само мало преко 50%, док се приватни издаци крећу и до 43%, не рачунајући на ова давања у сивој зони јавног здравства која нису мала. у Подаци да само 2% становника има приватно здравствено осигурање и да се на тзв. листама чекања за поједине процедуре налази и по 50 000 људи са просечним чекањем од три месеца говоре о високом коруптивном потенцијалу и директној инсуфицијентности здравстеног сиситема што оповргава основне прокламоване постулате српског здравства о универзалне доступности и једнакости.

Иза свега овога стоји РФЗО као извршна финансијска институција здравственог система која регулише спровођење обавезног здравственог осигурања. Ради се о флуидној институцији која се по потреби, а често и без објашњења пуни и празни уз бројне манипулације. Иако је покривеност здравственим осигурањем преко 90%, удео запослених у финансирању је 26% и они обезбеђују 67% средстава фонда, док је удео финансирања из ПИО фонда за здравствене потребе пензионера 25% . Здравствена заштита за преко 1,3 милиона осигураника покрива се директно из буџета РС. Ово указује на озбиљну настабилност и неодрживост система. И поред свега тога РФЗЗО је друго име за бесконачну, неконтролисану и нетранспарентну потрошњу новца грађана Србије која се одвија под велом бриге о здрављу народа.

Када се анализира контрола фактора ризика као најбитнија компонента превентивне медицине резултати су такође поражавајући. Борба против пушења готово не постоји. Гојазност, чак и у најмлађем узрасту, потхрањеност код старијих и недостатак редовног кретања и вежбања стварају основу за бројна хронична незаразна обољења, која имају енормно високе трошкове лечења. По умирању од превентабилних, излечивих болести Србија је или при самом врху и далеко изнад европског просека, што говори о потпуном занемаривању првентивне медицине. Из тог разлога очекивана дужина живота у Србији је готово 5 година краћа од просечне дужине живота у ЕУ и ова раазлика се са годинама све више повећава.

У целини гледано стање установа и опремљеност су у побољшању захваљујућу улагању у последњим годинама, док су број запослених и плате у здравству и даље не омогућавају достојанствен живот у Србији. Потпуно занемаривање превентивне медицине која захтева најмање улагање резултира јако лошим исходним индикаторима српског здравства што захтева корените промене не само здравственог него и друштвеног система у целини.