Пре више од десет година у наш образовни систем уведена је инклузија као модел образовања и васпитања за децу са потешкоћама у развоју. Замисао је била да се та деца лакше интегришу и укључе у вршњачко окружење и напредују у складу са својим могућностима. Како би цео процес лакше текао, закон је предвидео педагошке и персоналне асистенте као помоћ у настави и ваннаставним активностима, и помоћ породицама у целом васпитно-образовном процесу.
Конкретно, у закону пише следеће:
,,Законом о основама образовања и васпитања, Службени гласник РС, бр.72/2009 и 52/2011 педагошки асистенти су уведени у систем образовања са циљем да:
Пруже помоћ и додатну подршку деци и ученицима у складу са њиховим потребама.
Помогну наставницима и васпитачима да унапреде свој рад са децом и ученицима којима је потребна додатна образовна подршка. У свом раду педагошки асистенти сарађују са родитељима, а заједно са директором сарађују са надлежним установама.
Дакле, педагошки асистент првенствено пружа помоћ и додатну подршку у настави, у складу са њиховим потребама.
Персонални асистент (Закон о социјалној заштити, Службени гласник РС 24/2011) представља специфичну услугу подршке корисницима за самосталан живот, помоћ у кући, и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву.
Тако каже Закон, а како је у пракси?
У пракси, двадесеторо деце у једном граду у унутрашњости Србије НЕМА педагошке и персоналне асистенте јер локална самоуправа нема новца! У том истом граду одваја се буџет мерен милионима за финансирање и суфинансирање сумњивих удружења (гле чуда, оснивачи су људи блиски власти), за пикадо клубове, наводне туристичке активности, пасуљијаде, пројаде и сличне “културне манифестације“. У том граду, на тргу за дочек Нове године свира заборављена рок група за “тричавих“ 20.000 евра – новац из градског буџета!
Није то неки одређени град у Србији, исто је у сваком. Да, деца са потешкоћама нису препозната у “систему вредности и приоритета“ ове власти! Нажалост, не занимају их муке и невоље њихових родитеља! Не занимају их њихове борбе, проблеми, очајне молбе да им само мало помогну. Мајке деце са потешкоћама углавном нису запослене, јер нема ко да води бригу о њима… а треба живети, прехранити се, одлазити на лечења, третмане, операције…
Узалуд се све више родитеља обраћа Министарству просвете, помака нема. Врте се у зачараном кругу, у својој муци и патњи, без наде да ће их се неко сетити… Невидљиви, маргинализовани, дискриминисани.
У истој земљи Србији постоје заштитници људских права, повереници за равноправност, наводни борци за једнакост и противници дискриминације… Да, врло радо се боре за права геј популације, за наводну слободу мишљења, и остале прозападне “вредности“ – али за равноправност и бар мало бољи живот инклузивне деце не желе да се боре. Претпоставља се да ту нема новца из страних фондова, а домаће фондове штеде за већ поменуте ствари.
Ако има утехе, мене, малог човека у овом образовном систему, а који уз сав труд не може ништа да промени, радује љубав и пажња коју видим у очима просветних радника. Ако ништа, бар то можемо пружити дечици. А њиховим родитељима, саосећање и осећај да нису сами.
Бранка Мићевић, Женска снага Двери
Фото: родителј.ме