Цена житарица је забележила енормни скок на новосадској берзи из разлога повећане тражње на светском тржишту житарица због пандемије изазване вирусом COVID 19. Ова вест би свакако могла да обрадује ратаре, али има ли разлога за радост? Нажалост, нема.
Примања, односно добит у пољопривреди нису месечна већ сељак мора да чека читаву годину да би наплатио своје производе, наравно на новац који чека да буде исплаћен нико не зарачунава камату, што је устаљена пракса у свим другим потраживањима од стране државе. Субвенције су сведене на историјски минимум и динамика исплате истих је веома спора. Бесповратни кредити као и кредити са ниским каматним стопама, субвенционисани од стране државе готово да не постоје или су резервисани само за оне који имају чланску карту СНС-a, као доказ припадности дружини за уништавање сељака и домаће производње. Поседовање силоса у свом власништву као и складишног простора у ком би сељак могао да складишти своје производе и “чека” бољу цену такође не постоје. У таквој ситуацији сељак је принуђен да одмах, не питајући за цену, већ у жетви продаје род. Другог начина да изнова узоре, нађубри и засеје своје њиве нема. У том зачараном кругу уништавања домаће производње изнова корист имају само велики играчи који откупљују житарице по ниским ценама од сељака, имају где да их складиште и могу да чекају добру цену на берзи. Влада као и ресорно министарство немају намеру да уведу праксу и објаве заштитну цену пшенице непосредно пре жетве и на тај начин заштити малог пољопривредног произвођача. Таква прекса је нормална у свим земљама које штите домаћу производњу и своје ратаре. Овом небригом ратари су изнова сатерани у ћошак и принуђени да продају свој усев за буд зашто по принципу дај шта даш, само да се иоле дође до ваздуха и некако даље настави производња. Савет за село, пољопривреду и предузетништво Двери решење овог проблема види кроз оживљавање сточарске производње, која ратарима омогућава сигурно чекање, изградњу складишних простора као и силоса малим произвођачима, повећање субвенција и њихову динамичнију исплату.
Међутим оно што је најважније, јесте, увођење најнижих гарантованих откупних цена на пољопривредне производе и њихово субвенционисање од стране државе. Министар Недимовић је изнео обећање у јавност у вези увођења прелевмана, али подсећамо јавност да је министар врхунски промотер шаргарепе на дугом штапу и да не заслужује поверење пољопривредних произвођача. Уосталом имао је осам година да нешто тако спроведе, а не тек по уништавању домаће производње. Бољитак за домаћу производњу лежи у промени система и људима који нису били на власти, а залажу се за економски патриотизам. Ти људи чине Српски покрет Двери.
Драгана Милићевић
члан председништва и Савета за село, пољопривреду и предузетништво Двери