Данас је у Србији постала уметност преживети са скромним примањима, без посла, поготово ако ниси део власти или ниси финансиран од неких спољних фактора – где ти је плаћена дужност да заступаш њихове интересе.

     Опстанак или повратак на власти садашњих и бивших политичких чинилаца и њихових идеолога је тако постао једини смисао и циљ њиховог дејствовања. Тако су се у страху од дешавања народа у једном моменту на истој страни нашли они који по дифолту никако не би требали ни слично а камоли исто да мисле.

Дешавања у Црној Гори у протеклих годину дана неке на власти су толико уплашила опасности да се не деси преливање народа у Србију па су се високи државни службеници (од садашњег новопостављеног амбасадора у САД) до режимских медија утркивали у увредама према митрополиту Амфилохију, чак га оптужујући да ради за Мила Ђукановића, а неки су наставили да сеју мржњу и раздор и приликом формирања нове Владе у Црној Гори.

Веома слично, али са много опскурнијим увредама (завијено у обланду рат против Цркве и верника СПЦ) рат се водио у неким медијима и порталима блиским претходним властима у АП Војводини (од којих неки и сад партиципирају у градској власти Новог Сада). Кукњава помешана са бесом и немоћи дешавања народа у Црној Гори кулминирала је толико да су се неки огласили дан после Митрополитове сахране, не поштујући ни минимално кућно васпитање (о томе те уче у кући ) – о мртвима све најлепше – или ћути.

Салве увреда према упокојеном Митрополиту сада су искоришћене за вређање свих верника – читај „светине“ СПЦ, почев од популарних назива о „лизању кашика“, целивања покојника верника – „биотерориста“.

Како се код тих острашћених аутошовиниста по задатку вера поистовећује са речју – Србин, исто то се аутоматски поистовећује са речју национализам – а даље са злочин и геноцид (Сребреница је омиљена мантра свих који пуцају у том правцу), па се у страсној мржњи губи контрола макар површне разумности према овом народу која на крају због његове „колективне не – свијести“ кулминира „менталним непреболом“ аутора текста, који се позива на речи Биљане Србљановић и на мржњу до смрти покојног владике према свима који су различити.

Као неко ко је рођен у Војводини и Новом Саду, коме је узор у политичким гледиштима Светозар Милетић који је говорио – „ми смо Срби али и грађани“ не могу пре свега да схватим да неко ко се залаже за право да другачије мисли и то слободно изражава у медијима – показује толику мржњу и бес према онима који мисле другачије (у овом случају верницима СПЦ и њиховим верским обредима) и који би те „биотерористе“ вероватно све пред зид да је он власт?

Тако долазимо до закључка с почетка текста – не ради се ту о демократији – ни код једних ни код других. Ради се о власти – једни жале за неумитно прошлим комунистичким временима у која би некако да могу додали либерална схватања (којих тада никако није могло бити) и вратили ону аутономију из 1974. године, а други исто тако вешто користећи речник увреда према својим неистомишљеницима а искуства и кадрове претходних власти за усавршавање останка на њој.

Поента свега горе наведеног је даља подела народа која не води ка бољем – а то је и циљ  – једна каста да замени другу. Због свега тога је потребна промена овог система који нас трује последњих 30ак година. „Краљу Ибију“ ће одзвонити као и онима пре њега, јер није све у круни, некад је и заиста у крају трпљења ових игара од које исти профитирају а грађани губе.

 

Ивана Стојановић

Члан Председништва Двери и Председник ПО Двери за Војводину