Замољена сам да промислим и дам једну историјску визуру у вези са објавом и транспарентом који су пре неког времена развили и фотографије истог поставили по друштвеним мрежама, навијачи једног фудбалског тима чији се рад и финансијска потпора незванично (!) доводе у везу са новцем из суседне и нама пријатељске Мађарске. Започињем је освртом на речи које се тичу наше, дакле историје српског народа (мађарску слабије познајем), а које је Милан Грол (1876-1952.), драматург, књижевник, управник Народног позоришта у Београду, једно време и министар просвете, политичар демократске провенијенције, забележио у својим „УТИСЦИМА И СЕЋАЊИМА О ВРЕМЕНУ И ЉУДИМА“ који су светлост дана угледали, те пажњу читалачке публике привукли у Београду 1939. године.

     У време када су на челу министарстава стајали, важна државна питања претресали и одлуке доносили умни, истински образовани људи (данас, у времену какистократије, ово је тешко замислити), Грол је размишљао о историји српског народа у 19. веку и дајући осврт на период од Првог српског устанка 1804. до избијања Првог светског рата 1914. овај је интелектуалац дао следећи резиме:

„ Два устанка са биткама из године у годину, с покољима, с поморима, са збеговима у шуме и преко границе, и одмах затим, у том метежу још, под претњом турских топова са града, грозничаво организовање државе под вођством неписмених сељака чије прво поколење има већ ЛИЦЕЈ, ДРУШТВО СРПСКЕ СЛОВЕСНОСТИ, НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ, језичну борбу, уставну борбу. У тих сто и нешто година је пет наизменичних владавина двеју династија, девет владара од којих су два свргнута, два нагнана на абдикацију, четири убијена, један умро у изгнанству; у том времену је десет уставних промена, толико отприлике државних удара, завера, преврата и буна у земљи, па револуција у Мађарској, устанак у Херцеговини, Анексија и, врх свега, пет ратова у само 40 година од 1876 до 1914. године … Био је то период мучног порађања државе и уставног поретка, претешких искушења кроз која је прошло организовање народног живота.“

Ако пођемо од става да и српски народ попут свих других европских народа има право на своје национално питање и право да се његова историографија и његови историчари, тим питањем баве, онда морам да подсетим да је решавање тог СРПСКОГ ПИТАЊА у 19 –ом и почетком 20. века, захтевало време, велике снаге, велике културне напоре, изазивало отпоре великих сила, трошило енергију и емоције овог народа који је, попут других европских народа, у 19. веку сазревао и стасавао у оном модерном смислу речи „нација“, али са историјским бременом већим и тежим, но што су га имали други Европљани. Колико смо тада физички, ментално и духовно, а не само временски били удаљени од златне Епохе Немањића, сведочи чињеница да су упосленици Народног музеја у Београду, током теренског рада у околини Новог Пазара, 20-тих година 20. века, у рушевинама манастира Сопоћани, затекли локалне сељаке како од кише и ветра, склањају своја стада оваца међу зидине осликане чувеним фрескама које су три деценије пре Ђота најавиле ренесансни препород европске уметности и које несумњиво спадају у врх средњевековног европског сликарства. Ни Сопоћани, ни краљ Урош, ни величанствене зидне слике, том нараштају Срба нису значили ништа, нити су о њима ишта знали. Нису нам за све криви Турци, али за понешто свакако јесу.

Елем, после Конгреса у Берлину 1878. независна Србија, чија је територија тада покривала неких 48 хиљада квадратних километара и бројала нешто мање од два милиона становника, нашла се стиснута између Аустроугарске монархије, која је најпре окупирала, потом анектирала Босну и Херцеговину (1908.), и Турске која је задржала у својим државним оквирима Стару Србију, Косово и Метохију и северну Македонију. Посебно је болно по Србе било оно решење које је Босну и Херцеговину, области у којима је српско становништво имало какву- такву већину, оставило изван граница међународно признате Кнежевине Србије. Право Аустроугарске да окупира БиХ, стечено у Берлину 1878. правдано је намером да се „примитивним народима“ донесу „благодети модерне цивилизације“. Тај изговор и данас је спорадично у употреби међу светским, посебно европским моћницима који се са својих „небеских висина“ где се функције политичара скупо плаћају и преплаћују, каткад спусте међу нас, примитивне Балканце, у намери да нам пошто-по то понуде демократију и слободу, па макар и у виду бомби са осиромашеним уранијумом. Никада се нису ослободили комплекса више вредности у односу на Балкан и Србију, а према народу чији су преци својим писмом писали још у 12. веку, задржали су потцењивачки однос, никада нам не опростивши ратне победе које су Срби извојевали над великим европским империјама у првој половини 20. века, онако гладни, згурени под теретом војничких руксака, бркати, дебелих обрва, а кошчатих и мршавих тела, очију тамних као ноћ, убоги сиротани са чудним смислом за хумор и као камен тврдим војничким хлебом који је јестив био само њима.

Посебно је велико било незадовољство Срба и Србије изазвано присуством аустроугарског војног гарнизона у Новопазарском санџаку после 1878-ме, јер је то несумњиво био начин да се спречи стварање заједничке границе између двеју српских држава, Србије и Црне Горе. Савременици су зато о Србији после 1878. говорили као о „опкољеној земљи“ у којој живи „ухапшен народ“.

Па, ипак, не спорећи да је држање Русије према Србији у тим деценијама на то утицало (руски посланик у Србији, кнез Трубецки, записао је како је последњих деценија 19. века „Бугарска била руско вољено чедо, а Србија занемарено пасторче“), српски државни врх на челу са кнезом, потом краљем Миланом Обреновићем, чврсто је везао Србију, економски и политички, за Аустроуграску (Трговинским уговором и тзв. Тајном конвенцијом о чијем су садржају чињенице знали само Милан, председник владе Милутин Гарашанин и министар спољних послова Чедомиљ Мијатовић, а која је натерала Србију да се суштински одрекне својих националних тежњи и интереса у Босни и Херцеговини, обавезујући се да не води политику супротну интересима Беча).

Упркос одлукама државног врха, у јавности је владало другачије расположење – наиме, српски је народ веровао да је Аустроугарска његов најопаснији непријатељ, као и да је та велика царевина непријатељ свих словенских народа.

Упоредо са унутрашњеполитичким превирањима, српски политичари на прелому два века су морали да нађу начина да политичке интересе малене Србије прилагоде амбицијама и стратегијама великих и силних европских царевина. Просто, био је то услов да се опстане на европској политичкој сцени, а у зависности од тога колико су наше дипломате, по правилу људи школовани на престижним европским универзитетима, умели да се у томе снађу, следила је за Србију и њен убоги сељачки народ, награда или казна. Подсетимо, након пораза у рату против Бугарске 1885. Краљ Милан је абдицирао и напустио Србију 1889. оставивши власт свом неискусном, у политици врло неспретном, психички неуравнотеженом, иако одлично образованом сину, Александру Обреновићу чија ће конфузна владавина током које се често насилно обрачунавао са политичким противницима, обележена породичним скандалом (женидба Драгом Машин), свој исход имати у крвавом Мајском преврату 1903. године. Ипак, посебно дирљив тренутак у тих хаотичних десет година Александрове владавине представља његов сусрет са црногорским књазом Николом Петровићем на Видовдан 1896. у Београду који је имао моћну симболичну позадину и који је, очекивано, изазвао велико узнемирење у Бечу.

И док у тадашњој Србији ничу школе (истина, 77% сеоског становништва је и даље неписмено), Велика школа прераста у Београдски универзитет, паризлије (млади интелектуалци школовани на универзитетима у Француској) диктирају културно-просветне, па и политичке трендове у земљи, Србија се ближи великим ратним страдањима и искушењима која би била колосално велика и тешка и за далеко бројнији и већи народ, но што су пре сто година били Срби.

О току и исходу Балканских ратова не бих детаљније умарала поштованог читаоца, већ бих расположење у Србији у јесен 1913-те, по окончању Другог балканског рата, илустровала речима Николе Пашића који у својству председника владе подноси експозе пред Народном скупштином и каже: „После сјајног ратног похода, после толиких жртава, настаје период мирног развоја по свим гранама народног живота, настаје брига око подизања народног образовања, око увећања народног богатства, око подизања моралних врлина и навикавања народа непрекидном раду који је основ сваком моралном и материјалном напретку.“ Пашић је на крају додао да „српска нација тежи животу у миру са свим суседима и осталим државама – он каже: „Настаје време да сложно и свим силама чувамо оно што смо стекли, да Србију чувамо и да јој спремамо погодбе за још лепшу и сјајнију будућност!“ … Да је државни врх Србије то и мислио, потврђује чињеница да је војска демобилисана, а границе са новоствореном Албанијом и другим суседним државама, укључујући и Бугарску, прихваћене у датим међународно утврђеним и потврђеним оквирима.

За то време, аустроугарски посланици у Србији, ревносно су пратили стање у српској војсци, пажљиво посматрали и процењивали потезе српског државног врха и извештавали Беч о Србији као држави која је „запала у стање слабости“, те „читавим становништвом и војском доминира искрена љубав за мир – Србија сада не може да ратује“, стоји у једном поверљивом извештају који је из Београда послат у престоницу Аустроугарске.

Надовезујући се на ове извештаје, аустроугарски војни аташе у Београду, у пролеће 1914. послао је извештај у Беч у коме стоји следеће: „ Србија неће у случају рата моћи да мобилише више од 100 хиљада војника. Са шест аустроугарских корпуса, ми ћемо за четири недеље сломити Србију и посести цело њено државно подручје.“

Зашто је ово важно? Из једног јединог и врло значајног разлога – СРБИЈА НИЈЕ ЖЕЛЕЛА РАТ 1914 – те, рат јој је наметнут и она је у том рату победила по цену апсолутно енормно великих напора и људских губитака. Па, како се овде ради о нечијих „100 година туге“, да подсетим, Србија је у Првом светском рату изгубила 1.247.000 становника, што је око 28% њеног предратног становништва према попису из 1914, од тога 62% мушког радног становништва.

Током окупације (1916-1918) аустроугарске, немачке и бугарске окупационе власти, уништиле су више од половине индустријских постројења у Србији. Опљачкано је и однето на хиљаде тона олова, бакра, пирита, лигнита, каменог и мрког угља. Сточни фонд је уништен за више од 65%.

Према проценама мировне конференције у Версају (1919-1920), ратна штета учињена Србији током ратних година 1914-1918. износила је више од половине њеног укупног националног богатства, око 10 милијарди златних франака.

Током ратних година, аустроугарске власти су малтретирале српске породице где год је то било могуће – само их је из Бачке и Баната опљачкано и избегло више од 6 хиљада. У пролеће 1917–те у ратним логорима Аустроугарске налазило се више од 40 хиљада Срба – један од најпознатијих је БОЛДОГАСОЊ у коме је убијено или од глади и болести помрло око 7.000 Срба. Ту су и други логори у угарском делу Монархије, Арад, Нежидер, Нађмеђер у којима су били заточени Срби – многи од њих ће тамо и поумирати, а потомци им и не знају где су им све кости расуте (тако смо недавно могли сазнати да један наш човек који, већ неко време живи у Чешкој, добровољно и углавном о свом трошку и трошку наших исељеника тамо, одржава једно мало српско војничко гробље – колико их је и где су све, никада нећемо сазнати, понешто стога што су та гробна места затрта, а понешто зато што се за своју прошлост све мање интересујемо, нити имамо где да је научимо, не у оваквим школама, али то је тема за другу прилику).

Немачки цар Вилхелм, први државник оптужен за ратне злочине (разуме се, избегао је суђење и казну), написао је бугарској Врховној команди 1918-те: „Зар да 62 хиљаде српских војника одлучи о исходу рата – СРАМОТА!“

Како год, Србија је била међу победницима … Професори Мира Радојевић и Љубодраг Димић своју књигу СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914-1918. завршавају следећим описом насталим из пера једног сведока и савременика догађаја у Паризу 1919. године:

„Почетак разговора у дворцу Версај 18. јануара 1919. године, имао је, случајно или не, упечатљиву симболику. У одређеном тренутку када је дворана била дупке пуна, отворила су се врата за улаз делегата, и појавио се први, одвојен од осталих, стари Пашић, шеф делегације Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, онај коме је Аустроугарска у намери да изазове рат, под изговором саучесништва Србије у Сарајевском атентату, била предала ултиматум у јулу 1914.

Пашић је ишао лаганим кораком док су га бројни фотографи снимали. И Немци су зурили у Пашића, осећајући и сами да је ово, намештено или не, лепа иронија судбине и пуна сатисфакција за малу Србију и њена страдања у рату. Сви су шапутали, ТО ЈЕ ПАШИЋ, ПРЕДСЕДНИК СРПСКЕ ВЛАДЕ, ОНИ СУ ПРВИ НАПАДНУТИ …“

Пашићу је одређено место према немачким делегатима, мало укосо … Ту су негде седели и Аустријанци, Мађари, Турци, све поражене нације у овом рату … Шта је ко у том тренутку мислио о Србији тешко је – или није тешко – наслутити.

Ко има разлога да тугује, можда појасне и ови подаци:

На крају, вековима живимо једни крај других или једни са другима. Орођавале су се наше владарске породице, и то не једном у историји – Српкиње су рађале мађарске краљеве, као што су Мађарице биле српске краљице. Ратовали смо као савезници против истог непријатеља, обично Турака, али и међусобно. Међутим, и мирили смо се, и нисмо у том смислу изузетак међу европским нацијама које деле историјску судбину.

Ратове смо губили и добијали, и ми, и они, као што смо освајали територије и остајали без истих, и ми, и они.

Било би бесмислено да било која навијачка група из Србије тугује над територијама које је Србија цара Душана имала на простору данашње Грчке или Албаније – а излазили смо тада на три мора, бар …

Историја је танка ледена плоха по којој није лако ходати, а лако је оклизнути се, пасти и пропасти …

Морам да кажем да сам са задовољством пре извесног времена слушала Мађарски национални хор како у суботичкој Великој већници изводи дела Золтана Кодаља. Била сам истински дирнута када је Мађарска национална филхармонија у Катедрали Свете Терезе, пре пар година, између осталог, свирала ГРЛИЦУ Стевана Христића из бaлeта ОХРИДСКА ЛЕГЕНДА … Моја дивна пријатељица, изузетна жена и лекар је мађарске националности.

Па, да се окренемо ономе што нас спаја … За почетак, позваћу моје комшије, Лацику и Ирену, на кафу и чашицу разговора. Нећемо говорити о тузи…

 

Јасмина Марић, професор историје